Odbrana pesnika

Miloš Zubac: ODBRANA PESNIKA

Posted on 15 November 2013 by heroji

Miloš Zubac: ODBRANA PESNIKA

Uskoro će se navršiti osam godina od smrti Duška Trifunovića, velikog sarajevskog pjesnika, pisca i televizijskog autora. Prvu akademsku studiju o njegovom pjesništvu napisao je Novosađanin Miloš Zubac, književnik i muzičar, vođa grupe Prkos Drumski. Knjigu je prije nekoliko sedmica objavila Izdavačka kuća „Besjeda” iz Banjaluke.

            Šta je to tako čarobno, bajkovito, slikovito, a opet tako jezgrovito, lepršavo, rekao bih svevremenski u poeziji Duška Trifunovića?

Kada lepo poentirate svevremenošću, upravo ste nadomak odgovora. Jedno od imena svevremenosti jeste univerzalnost. Ko je slušao Duška za života, dobro zna kako je on govorio o drugima ukoliko bi imao takav zadatak. Recimo, o nečijoj knjizi ili o nekom pesniku. Uvek je pričao posredno, u dovitljivim parabolama. Naizgled, govorio je o sasvim drugim stvarima, ili je uzimao primere iz svog iskustva i praktično kazivao o sebi. Nekome je to zacelo izgledalo kao neizlečiva samodopadnost. „Uzmite, na primer, moj slučaj”, bila je čuvena Duškova uskočica u razgovor koji je smatrao jalovim. Dabome, neko je u toj pesnikovoj navici umeo da prepozna i meru njegove univerzalnosti. Govoriti o drugom, a pričati o sebi – može se postaviti i obrnuto: govoriti o sebi, a pričati o drugom. Sve su njegove pesme bile duboko lične, a opet univerzalne, sve su govorile o drugima, koliko i o njemu samom.

Otuda su ljudi prihvatili tu samosvojnu poeziju skoro kao narodnu liriku. Svako je mogao da pronađe ličnu svojinu u Duškovim stihovima.

Sve ovo što ste popisali – čarobno, bajkovito, slikovito, jezgrovito, lepršavo i svevremeno – bilo je toga uistinu u Duškovoj poeziji zato što se ti kvaliteti nalaze u svakom mitu, kao univerzalnoj priči koja traje u nebrojenim varijantama, pod mnogim imenima i maskama, hiljadama godina unazad.

Mitska, tačnije monomitska supstanca u pesništvu i životu Duška Trifunovića, jeste jedan od mogućih odgovora na vaše pitanje. Tat tvam asi, kaže ona svevremena indijska formula. To jeste to.

             Koliko dugo ste istraživali, pripremali i pisali doktorsku disertaciju „Poetika Duška Trifunovića”, i sa kojih ste sve izvora u „kanticu točili” podatke o njemu?

Nije posredi malo vremena – o celoj deceniji je reč, ako pođemo od pokušaja da prijavim magistarsku tezu s jednom užom temom iz pesništva Duška Trifunovića, a dođemo do same odbrane doktorske disertacije o njegovoj poetici, deset godina kasnije. Trebalo je prepoznati trenutak, osvojiti, pridobiti skeptične profesore na Odseku za srpsku književnost u Novom Sadu. Bilo je onih koji su se žustro protivili mojoj nameri, gotovo da su se našli uvređenim što neko dolazi s takvom idejom, a bilo je i onih koji su bili blagonakloni i spremni za jednu vrstu akademskog rizika. Prvi su manifestovali uhodane predrasude o najpevanijem pesniku srpskog jezika, a drugi su pokazali da nemaju zakopčan um.

Studiju sam pisao na mahove, kada sam uspevao da odvojim vremena i pronađem samoću za rad. Događalo se da nekoliko meseci u nizu pišem kao u vrućici, a potom da jednako dugo boravim u sniženoj stvaralačkoj temperaturi. Trajalo je to gotovo dve godine. Treću sam godinu ostavio za obavezno mirovanje rukopisa, kako bih mu se vratio nepomućenog oka i hladne glave.

Izvori su bili mnogostruki. Znao sam pesnika lično i imao sasvim dovoljno vremena da ga čujem i da pribeležim utiske u svoje sećanje, pogotovo kada smo se sretali u novosadskom pesničkom klubu Instel. Nisam morao da ga zamišljam, bio je uveliko prisutan u mom životnom iskustvu. Znao sam i one koji su Duška poznavali do kosti. Preko toga, pitanje je koliko ga je bilo ko zaista znao i razumeo. Svaki je čovek tajna za sebe, a kamoli oni što se bave umetnošću na nivou majstora. Svi smo prihvatali Duška upravo onakvog kakav nam se on sam i po svojoj volji predstavljao. Dabome, iza svake predstave postoji još nešto, neuhvatljivo, a osetno, još jedan sloj ili čitavo blago slojeva. Trudio sam se da ih što više registrujem i imenujem, a da pri tom ništa ne oduzmem od magične celine pesnikove ličnosti. Odgonetao sam tako da ne oskrnavim lepotu zagonetke.

Naposletku, imao sam njegove knjige pred sobom i njegovu neveliku, ali veoma vrednu rukopisnu zaostavštinu. Deo tih manuskripta uvrstio sam u knjigu. Čitanje rukopisa bilo je posebno dragoceno za mene budući da sam pesnika držao gotovo za člana porodice.

            Vaš otac bio je njegov kolega i prijatelj, i uopšte nije „sukob interesa” to što ste ga u Vašem radu citirali, već naprotiv, interes za sve nas koji volimo čika Duška. Na šta Vam je najviše ukazivao, gdje Vas je Pero Zubac redovno upućivao prilikom Vašeg istraživanja?

Duško Trifunović bio mi je pesnički stric. Mom ocu bio je kao brat, poput Miroslava Antića. To je bilo stvaralačko i životno pobratimstvo, pravo ujevićevsko. Tako sam ja umetnički odrastao i sazrevao uz oca i pesničke stričeve – Miroslava Antića i Duška Trifunovića.

Pero nije želeo da preodveć utiče na mene, takva je njegova roditeljska i ljudska priroda. Ostavio mi je punu slobodu, ali bio je uvek spreman da porazgovaramo o Dušku. Umeo je tada da mi diskretno napomene nešto iz Duškove biografije što malo ko zna, što je meni pomoglo u dešifrovanju njegove pesničke namere, a što nisam želeo u vidu podataka da potrošim u svojoj knjizi. Nisam hteo da izreknem sve što znam – često u nagoveštajima stanuje lepota, a istina ne voli pripremljene i nameštene krevete. Moj stari je pre mene napisao književni ogled o Dušku, a kada jedan bard o drugoj lirskoj veličini piše, svemir nam se otvara i možemo da zavirimo iza koprene ove usvojene varljive stvarnosti koju držimo za pravu i jedinu moguću.

Pomogao mi je tako dvostruko. Onim što je napisao o svom pesničkom bratu i onim što mi je u poverenju ispripovedao o mom pesničkom stricu.

            Šta Vas je najviše fasciniralo u bio/bibliografiji Duška Trifunovića?

Monolitnost i monumentalnost. Cela njegova poezija bila je nekako nalik na njega. Kao od jednog zamašnog komada isklesana, ali komada s druge planete. Između Duška Trifunovića i junaka njegovih pesama, tačnije između pesnika i same poezije, stajao je nepomerivo znak jednakosti. Nećete to naći kod svakog pesnika ovog formata, naprotiv…

            Kako ga je kritika doživljavala?

Kako koja, kako kad i kako gde. Kada je krajem pedesetih i početkom šezdesetih njegov kontroverzni lirski junak sa zlatnim kuršumima zabasao u bosanskohercegovačku književnost, dočekali su ga uglavnom raširenih ruku. Između ostalih, o njemu su toplo i istinito još zarana pisali Svetozar Koljević i Nikola Koljević. U Srbiji Branko Miljković. Čak i Draško Ređep, koji je trideset godina kasnije, istog ovog pesnika koga je nekada voleo, preduzimljivo, bez mere i ukusa, ružio u žutoj štampi.

Stevan Tontić i Rajko Petrov Nogo pisali su briljantno o Trifunoviću. No, obojica su i sami bili pesnici, a to nije ovde zanemarljivo. Jedan se pesnik u drugome najbolje može ogledati.

Kada je Duško Trifunović počeo da piše stihove za muzičare, kada je postao prepoznatljivo televizijsko lice, kada je stekao status nekonvencionalnog gurua sarajevske kulture, akademska kritika uglavnom je okretala glavu, kao od kakve neprijatne medijske činjenice koju valja ignorisati, ne bi li ona jednostavno nestala. Što se o pesniku više javno govorilo, manje se o njemu pisalo. I sam je zabeležio u rukopisima da je „sasvim nestao s radara”. Pri tom, mnogi kritičari i književni tumači simultano su počeli da poboljevaju od kolektivne amnezije i Trifunovićeva izvrsna poezija do početka sedamdesetih posve je pala u zaborav. Ponašali su se kao da se čovek niotkuda pojavio s Tajnom vezom i otpisali mu sve što je do tada u književnosti uradio.

Duško je oporo znao da kaže da je to tako zato što je – preživeo i ostario. Da je završio svoj životni put poput Branka Miljkovića, verovao je, bilo bi sve drugačije.

Devedestih, kada je s jednom malom torbom o ramenu izbegao iz Sarajeva u Novi Sad, o njemu se pisalo jedino u dogledu apatridske sudbine, kao o vremešnom pesniku, autoru najpevanijih stihova u Jugoslaviji, koji je ostao bez svoga doma, a dešavalo se neretko da su novinari pokušavali političkim pitanjima da ga navuku na tanak led. Tada zaista nikoga nije zanimalo šta se dogodilo sa onim lirskim junakom mesečarskih moći, melanholičnim šeretom i propovednikom dvogubih metafora, koga je pesnik ostavio u bezizlazu Šok-sobe još 1972. godine.

Čast pobrojanim i nepomenutim izuzecima. Kada se sve uzme u naramak, biće da je akademska književna kritika promašila jedno bogomdano pesničko čudo.

            Bio je velik i zato što nije pripadao nijednom nacionalnom književnom korpusu. Slažete li se da ga svi sa ovih prostora zovemo – našim pjesnikom?

Opredelio se on davno da bude pesnik jednog jezika, pre nego pesnik jednog naroda. Imao je razloge za takav izbor. Neki sežu do njegovog detinjstva i iskustava koja je imao tokom Drugog svetskog rata. Pitanje je inače teško i složeno upravo onoliko koliko smo sami sebi otežali i zakomplikovali život u protekle dve decenije. Šta god da Vam ovde napišem u odgovor, mogu otvoriti neku bolnu, nedovoljno sraslu ranu, nehotice povrediti nečije nacionalno osećanje i tako skliznuti na stranputicu.

Među Duškovim rukopisima našao sam i ovu rečenicu iz 1986. godine: „Jednom će se računati odakle je ko došao, a ne ko je ko”.

Velike pesničke ličnosti treba da pripadaju svima. Dušku Trifunoviću sigurno bi godilo da ga danas svi zovemo „našim pjesnikom”, iako nam na to ne bi prećutao jednu svoju staru devizu i njome bi se nadovezao na naše posvajanje – biti svoj, svačiji i ničiji.

            Pišete da je Duško najviše volio stihove Antuna Branka Šimića. Jesu li to „žanrovski” srodni pjesnici?

Biće da je tu podudarnost između dva pesnika prvi primetio i zapisao treći pesnik – Pero Zubac. Konkretno, Duško je najviše voleo Šimićevu Tužaljku. Istu pesmu umem da otpevam uz gitaru, tako da mi je i te kako poznata i draga. Trifunović i Šimić jesu srodni pesnici, iako to nema veze sa žanrovima, te su znaci navoda na mestu. Pripadali su različitim epohama, jedan se razbuktao poput meteora u ekspresionizmu, drugi se pojavio i tiho i promišljeno razgorevao svoju vatru u postrevolucionarnoj moderni, ali Duško je bio od onih koji sve poznate književne paradigme alhemičarski sintetišu u svom lirskom sasudu i preoblikuju u nešto začudno novo i naizgled posve jedinstveno. Malo ko je znao za pesnikovu naklonost prema Šimiću iako su im senzibiliteti i jezičko osećanje slični, ponajviše u Duškovoj testamentarnoj zbirci Veliko spremanje. Knjigu je pisao kao sedamdesetogodišnjak i upravo tada bio je najbliži pesmama koje je Šimić pisao u dvadesetim godinama svog života. Senzibiliteti očito nemaju veze s godinama, iako valja primetiti da je Trifunović formalno bio sasvim blizak Šimiću – neposredno pred smrt.

foto: Vladimir Zubac

            Ne bih baš previše citirao iz Vašeg rada, ali već u startu mi je bilo interesantno sljedeće: „Nije sve što je Trifunović napisao bilo jednako dobro i vredno, čak je u pojedinim segmentima njegovog rada bila upitna i sama literarnost, ali je sve što je u književnosti ostvario dolazilo iz istog monomitskog središta”. Šta je bilo najvrjednije u njegovom književnom opusu?

Prvih pet pesnički zbirki, od Zlatnog kuršuma do sudbinske i prelomne Šok-sobe. Između ta dva naslova, Babova rđava baština, Jetke pripovetke i Tumač tiranije. Kriterijume je morao da spusti, tačnije da drugačije podesi, nešto kasnije, kada se našao na poslu zanatlije za proizvodnju tekstova kojima su pojedini muzičari vešto potkupljivali svet i odnosili celu slavu. Međutim, i nakon što je postao Sirano de Beržerak jugoslovenske popularne muzike, umeo je da napiše odličnu knjigu. Poema Tempo sekondo… zbirke Slobodni pad, Antički poremećaj i na koncu Veliko spremanje, sačuvale su u sebi dosta od one najbolje Trifunovićeve lirske i monomitske supstance, naizgled zanavek poklonjene dugogodišnjoj estradnoj službi.

Naravno, umeo je pesnik elegantno da preskoči i vrednosnu lestvicu upotrebne poezije i isporuči izuzetnu pesmu koja bi kasnije doživela masovnu prepoznatljivost u muzičkom ruhu. Jedan od Trifunovićevih sudbonosnih dječaka zapisao je o visini koju je njegov učitelj domašio u tom zanatu: „kud ćeš ozbiljniju od ove iz pjesme Glavo luda: promijenila riba more / rob čuvara / zvijerka gore…”

            Evo i malo hipotetike… koliko bi Duško bio validan i legitiman da nije bilo sarajevskih, kako ih je on nazvao, „sudbonosnih dječaka”? Neki od njih ga i danas redovno spominju…

Ako ćemo delo jednog učitelja meriti dometima njegovih učenika i baštinika – Duško Trifunović se ostvario kao malo koji čovek od književnog dara. Dovoljno je ovde izreći imena Abdulaha Sidrana i Stevana Tontića. To je jedan romantičan i pomalo ezoteričan ugao posmatranja. S književnonaučne tačke gledišta, ono najvrednije u njegovom delu bilo bi jednako valjano i da nije zasnivao čitavu pesničku školu i podizao književni naraštaj u Sarajevu. No lepše je i bolje ovako…opet smo u toplom zračenju mita izvan kojeg ni dobra književnost, a ni sam ljudski život, prosto ne mogu da postoje.

          Da je pisao na engleskom, španskom, ili na njemačkom jeziku, gdje bi mu bio kraj… No, ipak, posljednjih godina svog života nije živio onako kako je zaslužio. Je li tako?

Živeo je kako je mogao i morao, po onom Cvajgovom – dve tuđine, a nijedne otadžbine. Bilo je u Novom Sadu dobrih ljudi koji su mu se našli da pomognu i učine mu svakodnevlje manje gorkim. Duško je voleo samoću, ali postoje različite vrste samovanja. Najteže je ono u stranstvovanju i nemaštini, kada kruna padne s glave.

           Da li je Duško svoju genijalnu pjesmu „Ne očekuj da te iko razume” posvetio samom sebi?

Naravno. Genijalnost je opet u univerzalnosti. Pisao je sebi, o sebi, za sebe – a pogodio pesmom sve druge.           

           Bavite se i muzikom, pa me interesuje koliko Vam je Duško interesantan za uglazbljivanje, kao što je nekada bio, recimo, Goranu Bregoviću?

Nisam mu tako prilazio. Možda sam to hotimice izbegavao upravo zato što sam muzičar. Bilo bi suviše jednostavno. Duh vremena u kojem se bavim muzikom sasvim je drugačiji od onoga u kojem je Bregović radio s Duškovom poezijom. Uostalom, dovoljno je poslušati današnjeg Bregovića i videti kako se taj umešni poslovni čovek blagovremeno odrekao Duškovog opismenjavanja estrade.

Trifunovićeve pesme završile su odavno u narodnim pesmaricama i kolektivnom pamćenju i moje zanimanje nije bilo usmereno na muzički aspekt i kvalitet njegove primenjene lirike, zato što tu odavno postoji konsenzus o pesnikovoj vrednosti i njegovim dometima. Jesam posvetio jedno poglavlje njegovom radu za estradni esnaf, ali ništa više od toga. Biće da je posao ostao nekom drugom istraživaču.

Moje je bilo da se pažljivo posvetim onim segmentima njegovog književnog rada koji su možda bili najvredniji, a pri tom potpuno marginalizovani, i da argumentovano pronađem i imenujem mesto koje ovaj pesnik zaslužuje u istoriji srpske i regionalne literature.

A to je jedno dobro i lepo mesto.

            Knjigu „Poetika Duška Trifunovića” pre nekoliko sedmica objavila je banjalučka „Besjeda”. Kada će knjiga biti promovisana? Nadam se da će Sarajevo biti nezaobilazna stanica, možda već na decembarskom „Salonu knjige”, ili na aprilskom „Sajmu knjige”…

Banjalučka „Besjeda”, s Nenadom Novakovićem na čelu, brzo je i spremno reagovala na rukopis ove knjige. Uz tekst studije i jedan prozor u pesnikovu rukopisnu zaostavštinu, štampana je i selektivna bibliografija Duška Trifunovića, koju je sastavio Aleksandar Radović. Knjiga je objavljena pre nekoliko sedmica i biće predstavljena na beogradskom Sajmu knjiga. Dalja promotivna strategija manje zavisi od mene, a više od interesovanja za knjigu o našem pesniku.

U pogledu Sarajeva kao nezaobilazne stanice, identitet grada umnogome se izmenio od rata naovamo. Fizionomija čuvene sarajevske duše sada je bitno drugačija. Današnje Sarajevo verovatno bi se pre podelilo, nego ujedinilo kada je reč o Dušku Trifunoviću. Razume se, bilo bi mi drago ako bi tom neuporedivom gradu ponovo bio potreban onaj koji je jednom kao vodilja formirao najbolje izdanke tamošnje književnosti, muzike i kinematografije. Narod svejedno vaskrsava svoje kulturne heroje kada mu ustrebaju, a to je ponovo jedna mitska situacija.

            Knjiga je posvećena Ani i Severinu…

Ana i Severin su Duškova i Danina deca, dvoje prekrasnih, sasvim posebnih ljudi koji su od svojih roditelja nasledili sve najbolje. Prirodno je što je knjiga posvećena njima. Kada je Ana Trifunović pročitala rukopis i čula da sam odbranio disertaciju, poslala mi je u pismu i ovu rečenicu:

„Miloše, hvala ti što si odbranio mog tatu”.

            I za kraj našeg razgovora… Duško Trifunović nas je mnogo zadužio, ali kako mu se možemo revanširati?

Umetnici uvek mogu da umru dva puta. Jednom kada ih izda telo, a potom kada im se zametne delo. Ta dvostruka smrt naročito gađa velike stvaralačke ličnosti koje su golim fizičkim prisustvom održavale svoju poeziju živom.

Duško je za života učinio sve što je mogao da njegovo književno delo opstane. Entropiju tela ne možemo da sprečimo, ali smrt dela možemo. To je naše polje igre i sve zavisi od nas. Nadigrati drugu smrt i sačuvati pesnikovo delo – namanje je, a ujedno i najviše što možemo da učinimo za Duška Trifunovića.

Moja knjiga je mala molitva za budućnost njegove poezije.

Uostalom, naš pesnik nije zapravo mrtav. Oni kojima je dato da umiru dva puta, najmanje toliko mogu i da žive.

Razgovarao Dino Bajramović

Intervju je objavljen u Slobodnoj Bosni. Ovde je data integralna verzija razgovora…