Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за 2014

Prkos Drumski: muzika sutona

Miloš Zubac Novosadski Prkos Drumski: muzika sutona Novosadski sastav Prkos Drumski ove godine obeležava deset godina postojanja. Do sada, u njegovom radu učestvovalo je petnaestoro muzičara i stvaralo muziku onako kako to čine Kubanci iz Vendersovog filma, a kako to slikovito opisuje osnivač benda i naš sagovornik Miloš Zubac… Bend Prkos Drumski nastao je 2000. godine u Novom Sadu, kada ga je osnovao pesnik, muzičar i doktor književnih nauka Miloš Zubac. Tokom deceniju dugog trajanja Prkosa, mnogi muzičari, različitih godišta, oblikovali su muziku i udahnuli su život, svirajući na raznovrsnim instrumentima, ovom veoma kvalitetnom novosadskom sastavu. Povodom jubileja, o Prkosu Drumskom govori nam pevač i gitarista, Miloš Zubac. Miloš Zubac (1976) prvi je, kako kaže, među jednakima u Prkosu Drumskom. Pored muzičkog stvaralaštva, svoju bogatu kreativnost iskazao je i poezijom. Objavio je zbirke pesama Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008), kao i književnonau…

U potrazi za izgubljenim govorom

Likovni ciklusi Danila Vuksanovića nikada nisu bili lišeni pažljivo promišljene kontekstualnosti. Njegovi stvaralački krugovi, štedro ispunjeni semantičkim nabojem, doticali su se i nadovezivali tokom godina, često ulazeći u međusobne preplete. Idejne zametke budućih   ciklusa on je ostavljao u dubokim tematskim brazdama prethodnih, ne bi li  u svojim kasnijim radovima mogao da namiri punu žetvu njihovih značenja. Sklon zamašnim stvaralačkim zahvatima, renesansno razbokoren, filozofski kontemplativan, pesnički osetljiv a zanatski dosetljiv, Vuksanović je ne jednom otiskivao svoj čun od pošteno zadobijene, prijatne sigurnosti u okrilju vanredne likovne tehnike, odvažno ga usmeravajući prema drugorodnim, još neosvojenim umetničkim horizontima.  Po povratku s takvih putovanja, on je prikupljena znamenja i saznanja bez zadrške ugrađivao u matricu svog likovnog postupka. Činio je to u najmanje dve ravni. Kada je za pojedine likovne cikluse upotrebljavao …

Nina Romić

13. mart 2011.
Pojava Nine Romić na prostorima na kojima je i lane bilo vrsnih kantautora, ali ne i dovoljno priznatih i prepoznatih žena od tog dara i posla, u jednom posve oskudnom, korumpiranom vremenu u kojem se toliko toga bezvrednoga razmetljivo reprodukuje, a toliko malo vrednoga nenametljivo proizvodi, gotovo da ima snagu mistične objave. Enigmatična Zagrepčanka s vestern gitarom, zagasitim glasom i ogoljeno ispovednim, ali nikada trivijalnim versom, prekoračila je granicu koja razdvaja njenu osobnu i kolektivnu stvarnost ne bi li nadahnula prijemčive duše i setila ljude na magijsko poreklo pesme i ogromnu stvaralačku moć žene. Dabome, nije ona došla ovamo s bilo kakvim misionarskim namerama nego s prtljagom pesama kojima je sama sebe isceljivala. Ali, onaj koji je sebe jednom zalečio ličnim umetničkim činom, možda će moći isto da izvede i s tuđim boljkama. Otuda se muzika Nine Romić ne može lišiti belega onog višeg cilja niti se može prećutati zaumnost svetova i…

Ivan Škrabe

2. maj 2011.


Ivan Škrabe je enfant terrible novoodmetničkog plemena. Buntovni Jaskanac, student filozofije i strasni ljubitelj plemenitih konja koji je već formiranom kolektivnom profilu ove amblematične družine pridodao dugometnu auru svoje mladalačke nesputanosti, prostoljudskog šarma i topline, a kadikad i ponešto od tipično revolveraške brzopletosti u postupanju i govoru. Impulsivan, srčan i pravdoljubiv, Škrabe je izrazitu osetljivost na tuđu patnju i nemaštinu implementirao u svoje stihove. A kako ljudi sve što je uhu novo programski klasifikuju i upoređuju na osnovu poznatih referentnih tačaka, njegove su pesme namah prepoznali kao protestne, angažovane, ili socijalno-politički osvešćene. Jasno, kada je poneseno pevao ili nonšalantno pevušio o čuvstvima prema voljenom biću, pesme su mu bile imenovane kao – ljubavne. Takvo odvajkada patentirano tematsko dvojstvo sasvim je u duhu žilave kantautorske tradicije od rapsodskih, trubadurskih i minstrelskih vremena, p…

Hope's beautiful daughters

Miloš Zubac

Ako Nada, kako veli Sveti Avgustin, doista ima dve prelepe kćeri, i ako se one zovu Bes i Hrabrost, Katarina Juvančič u sebi objedinjuje sva tri imena i svojstva.  Ona nije slučajno odabrala misao hiponskog mudraca za moto svog novog albuma.  Ako je Bes odgovor na poredak stvari, a Hrabrost garant da taj poredak neće ostati nepromenjen, slovenačka kantautorka, u svom muzičkom delovanju i beskompromisnom društvenom aktivizmu, od ova dva elementa neumorno oblikuje i preporađa Nadu u jedan svet za koji se vredi boriti.  Svet koji danas svi delimo, u kojem postoje nebrojene naprsline, oboljenja i disfunkcije, a koje sve zajedno – nisu taj svet sam po sebi.  Sa svetom je zapravo sve u redu.  S ljudima nije. A svet je nekada bio mlad kao što je i čovek bio mlad. Na mladost sveta i zoru ljudskih bića, sećaju nas folklorne pripovesti kolektiva koji se razdelio u rukavce različitih naroda sa svojim samosvojnim kulturama i zasebnim uspomenama na arhajsko doba. Toplina mita očuvala s…

Poezika, 2013.

Miloš Zubac, o festivalu PoezikaPOEZIKA je jedinstven muzički festival. Njegovi učesnici nisu samo umetnici, nego su redom prijatelji i neposredni saradnici. Regionalna stvaralačka porodica. Nisu tek u prolazu u Novom Sadu, kako bi produžili u drugi grad, na sledeći koncert. Nemaju menadžere, nisu pod kapom muzičke industrije i korporativnog tržišta, ne traže posebne uslove i nemaju naročitih scenskih zahteva. Dolaze s različitih strana i daljina da nastupe u Kulturnom centru Novog Sada i ponovo se sretnu na istoj sceni, kao što su činili i proteklih godina na drugim mestima, ali u potpunoj medijskoj ćutnji. Zato se za njihove pesme i njihova imena još nedovoljno zna – bar je to važilo do ovog festivala. Na radost posvećenim ljubiteljima pevanog stiha, a na korist tim autentičnim muzičkim junacima i junakinjama koji su navikli da gaze po neistraženim puteljcima, pre nego po mnogoljudnim bulevarima, za njih će se posle ovog događaja i te kako čuti. Možda će ih to iskustv…

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja

26. jun 2013.



Katarina Juvančič је talentovana Slovenka živog, podsticajnog glasa. Dubokosvesna je ličnost. I neobično draga, neposredna žena, s porukom iskrenog humanizma u pesmi, ispisanom krupnim, verzalnim slovima. Glas, Ličnost i Poruka – elementi koji toliko nedostaju duhu ovog vremena. Tačnije, bezduhu, rečju Tomasa Bernharda. Elementi koji su neophodni ne bi li se bezduh izgonio. Katarina se s tim sastojcima, kao s magičnim relikvijama koje su joj jedina pomoć u herojskom izazovu, uspravno javlja u depersonalizovanom dobu takozvane tranzicione krize, južnoslovenske, balkanske i globalne, u kojem čovek pod ličnim imenom i prezimenom ne vredi gotovo ništa. U kojem može da stvara jedino ako je organizovan unutar nekog projekta. Ukoliko je pravno, a ne samo fizičko lice. Ako je politički opredeljen, ali na pobedničkoj strani, u pravom trenutku. Katarina nadahnuto peva svoju zvonku, budilačku pesmu, dramatičnu i toplu istovremeno, u jednom raščovečenom vremenu u kojem …

Ivica Begin Stanković

Arhiva jednog prijateljstva 6. april 2012.


Predgovor neobjavljenoj knjizi odmetničkih pisama...
Krajem 2008. godine Ivica Begin Stanković, dalmatinski gospar iz Vrgorca, s posedom u Kotezima podno Tinovog rodnog grada, doputovao je u Novi Sad, vođen pesmom Prkosa Drumskog, koju je otpevala Bokeljka Isidora Lazarević. Stanković je poželeo da se upozna s ljudima koji su snimili pesmu Deprofundis, a imao je najmanje još jedan motiv za dolazak u ovaj panonski grad – hteo je neposredno da vidi staru gradsku ulicu koju je jedan nadaleko znani vojvođanski autor opevao u svojim stihovima. Došao je do kapije Cvijićeve 33. Nije pozvonio na ta vrata, ali su mu se druga vrata sama nenadano otvorila. Vodila su u jedan čudesan svet u nastajanju. Bio je to početak Novih Odmetnika. Konture ovog neobičnog stvaralačkog univerzuma počele su da se formiraju prilikom ovog prvog Stankovićevog dolaska u Novi Sad. On je tada, kao i svaki naredni put, doneo svojim novosadskim prijateljima pre…

Mor Krom Kinski III

5. januar 2012.
Mor Krom Kinski III je neslužbena umetnička maska koju koristi Stipo Periša, udarna igla hrvatskog benda Olovni Ples, jedan od poslednjih autentičnih rokenrol junaka u južnoslovenskom komšiluku i jedan od najeksplozivnijih i najekspresivnijih scenskih izvođača u savremenoj hrvatskoj muzici. Obrazinu koju je pozajmio od pseudomitskog pesnika, ezoterika i muzičara s početka dvadesetog veka, Periša je prvi put navukao na sebe na albumu Rovovska akustika, koji jeste potpisao i pečatio imenom Olovnog Plesa, ali koji je unekoliko bio njegova prva samostalna autorska instalacija. Ploča je bila posvećena Mor Krom Kinskom, jednom od ratnih protagonista s labavim istorijskim pokrićem i sumnjivim biografskim tragovima, koji je navodno nestao u Prvom svetskom ratu, a čije ime je Periša usvojio i počeo da ga koristi i populariše u duhu postmoderniste koji strpljivo koristi tokove stvaralačkog podzemlja i postupno gradi hrvatski pandan Čapajevu, ruskom soldatu i crvenoa…

Olovni ples

9. avgust 2011.

Olovni ples je najbolji hrvatski bend. Taj aksiom ne važi zato što su oni u svemu ili bilo čemu bolji od drugih bendova. Muzička umetnost nije takmičarska disciplina, bluz je to još manje, a dodeljeni superlativ ovde je namerno lišen uhodane jezičke logike i hijerarhijske vrednosti i težine. Olovni ples je najbolji hrvatski bend zato što suvereno baštini najbolje od hrvatske poezije. Blagodareći Olovnom plesu, Šenoa, Matoš, Šimić, Ujević, Sudeta i Tadijanović danas žive svoje vaskrsnute živote unutar pažljivo biranog i vešto kalemljenog folk-bluz idioma. Toliko je savremena, provokativna i autentična njihova drugorođena poetska egzistencija da je izvesno kako bi neko od ovih lirskih klasika i sam posegnuo za gitarom i bluzom – samo da je nešto kasnije u linearnom vremenu mogao da se odmeće i ište svoju ljubav ili svetu smrt. Po doživljaju njihovih antologijskih stihova u čitanju Olovnog plesa, nije teško zamisliti Ujevića, Matoša ili Šimića u praktikovanju…

Milan Korać

1. februar 2011.
Pretakanje ličnih boljki u iskustvo pesme nalazi se u srcu svakog bluza. Pretakanje ličnih boljki u traku svetlosti nalazi se u srcu svakog umetničkog čina. Pretakanje ličnih boljki u komadić slobode nalazi se u srcu svakog odmetničkog čina. Između bluza, umetnosti i odmetništva Milan Korać pronašao je svoju pesmu, svoju svetlost i svoju slobodu. Sve od istog bola. Sasvim ličnog.
Milan Korać je posebno tankoćutan mladić. Registar njegove pesničke leksike i lirska slikovnost koja ume u čoveku da pobudi osećanje simultane prijatnosti i blage nelagode, prizivaju njegovog imenjaka koji je za svog zemaljskog života bio poznat i kao Dečak iz vode, onaj s belegom pod levom miškom. Plemenito buntovništvo Milana Koraća i njegova urbana rezignacija jednako su prožeti melanholijom kosmičkog porekla. I njegova je tuga iskonska, reljefna, bezmalo avangardistički primitivna. Ona je dirljivo pamćenje izgubljenog, potrošenog vremena u kojem je samo miris vetra u nozdrvam…

(Izmenavremena)

27. decembar 2010.


Priča o (Izmenivremena) savremena je, bajkovita skaska o profesionalnom sportisti koji se na izmaku svog trošnog igračkog vremena zadesio na životnom raskršću i posle jednog sasvim iznenadnog susreta, došao u posed ogromne stvaralačke moći. Poput Roberta Džonsona, s tim što ovoga puta na raskrsnici nije dežurao nečastivi, nego se na stazi kojom je momak želeo da udari našao Gospod sam. Bogojavljanje koje mu se dogodilo bilo je istinsko rođenje (Izmenevremena), iako je ovaj naziv kao neobična šifra u zagradama došao nešto kasnije. Njegovo se unutrašnje vreme zaista izmenilo. Promenio se i lični kvalitet svetlosti. Počeo je da piše iluminativne pesme i da ih peva uz gitaru i usnu harmoniku. Dabome, ništa nije morao da plati za ove talante pošto Bog ne trguje darovima. Bog i arhetipski kušač iz novozavetne i faustovske legende, na ovom drumu, imali su samo jednu sličnost – afinitet prema bluzu. Momak koji je tada stajao na raskršću bio je Nikola Nešković. D…

Roberto Vodanović Čopor

9. decembar 2010. 


Roberto Vodanović Čopor je Veliki Mon novoodmetničke porodice. Zakleti maštar koji nikako ne odustaje od opsesivnog „Sna o velikom bijegu”, večiti dečak koji se u fatumskom „Sjećanju nasnove” odvažno otiskuje na „Beskrajno čudnovato putovanje”, ne bi li utekao od „Imitacije života” i pri svakom povratku s takvog putovanja, bez imalo kalkulacije, isporučio razbarušenu, emotivno nedestilisanu „Gomilu slika”. Nesmireni lutalac sa „Staklenim očima klauna”. Svaki je naziv Čoporovog albuma nepogrešivo autoreferencijalan. I svaka je njegova pesma bolno ispovedan testament o stalnom sudaranju jedne orijaške kosmičke egzistencije s posve svakidašnjom zemaljskom biografijom. Na tom teškom raskoraku i ličnoj devizi „proklet sam ako pristanem, mrtav ako odustanem”, Čopor je izgradio celu svoju martirsku poetiku. Roberta Vodanovića dirljivo je lako voleti. Detinje neposredna, srčana ljudska gromada, iskreni prijatelj na koga se može osloniti, pouzdani životni partner jednoj Barba…