Пређи на главни садржај

Milan Korać

1. februar 2011.

Pretakanje ličnih boljki u iskustvo pesme nalazi se u srcu svakog bluza. Pretakanje ličnih boljki u traku svetlosti nalazi se u srcu svakog umetničkog čina. Pretakanje ličnih boljki u komadić slobode nalazi se u srcu svakog odmetničkog čina. Između bluza, umetnosti i odmetništva Milan Korać pronašao je svoju pesmu, svoju svetlost i svoju slobodu. Sve od istog bola. Sasvim ličnog.
Milan Korać je posebno tankoćutan mladić. Registar njegove pesničke leksike i lirska slikovnost koja ume u čoveku da pobudi osećanje simultane prijatnosti i blage nelagode, prizivaju njegovog imenjaka koji je za svog zemaljskog života bio poznat i kao Dečak iz vode, onaj s belegom pod levom miškom. Plemenito buntovništvo Milana Koraća i njegova urbana rezignacija jednako su prožeti melanholijom kosmičkog porekla. I njegova je tuga iskonska, reljefna, bezmalo avangardistički primitivna. Ona je dirljivo pamćenje izgubljenog, potrošenog vremena u kojem je samo miris vetra u nozdrvama određivao izbor puta.
Milan Korać je jedan od onih vidilaca koji umeju zoru da opaze neposredno, kao nagu svetlost sa istoka. Onaj koji uvek širom otvara oči u isti mah kada nebo otvori svoja usta. To je njegov prvi, arhajski identitet. Ljubopitivi dečak i samosvojni romantik koji je pažljivo kalibrirao svoja čula za damare ćudljive prirode, budni pisar koji u telo pesme akribično urezuje svoje unutrašnje senzacije na stihijske mene u svemiru. Njegov drugi identitet pripada već očvrsnulom lutaocu s prašinarskom rezignacijom pod šeširom i zamašnom drumskom kilometražom u čizmama. Taj je lutalac postao imun gotovo na sve u životu, ali ne želi da se liši ljubavi žene. Treći je identitet deo one vanvremene svesti koja se ravnodušno preliva preko međe životnog horizonta i udobno obitava u odajama smrti. Sva tri identiteta prožimaju se u njegovoj pesmi. Dečak, čovek i starac u jednom.



U njegovom lirskom prostoru neprestano se vrzmaju i promiču jedan prastari vrag i arhetipske ptice s kojima pesnik ima simbiotičan odnos. Mogu da se jave u njegovim stihovima kao ambivalentni vesnici s ponešto očekivanim zavežljajem znamenja, opomene i tamnog nagoveštaja. Mogu da se jave i u manje očekivanom vidu kao neobični saveznici i učesnici u pesnikovom šamanskom preobražaju. Njegove ruke tada se preoblikuju u ptice i jedna od njegovih pesama zadobija sugestivan naslov antologijske vrednosti.
Milan Korać je iskreni baštinik bluza, zatočnik i vernik modre osećajnosti koji je spreman da primordijalnu crnačku poetiku transponuje sa što manje gubitaka u transferu i da je upodobi modelu sopstvene zavičajne ravničarske tuge. Otuda on ume da zapeva sasvim familijarno i ciganski raskopčano, s dubokom naklonošću prema karakterističnim instrumentima vojvođanskog folklora, begešu i tamburi. Razume se, stvaranje bluza na maternjem jeziku ne može biti zadatak za svakoga. U tom je poslu Korać dragovoljno šegrtovao kod jednog samozatajnog pisca koji je majstorski ovladao veštinom stihovanja u bluz formatu. To je odlika onih koji znaju da uče i koji znaju šta mogu da domaše. Posebnost i čistoljudski šarm Milana Koraća svakako se ogledaju i u spremnosti da se posluša govor nečijeg dubokog iskustva. On je sebe brižljivo vaspitao tako da sve što učini, stvori i ostavi za sobom bude ispunjeno dobrim tradicionalnim duhom.
Nije zato čudno to što se ovaj daroviti mladić godinama vozi isključivo jednim šinobusom i što uvek odvažno bira bluz ili njegove stilske derivate.
To jeste manir budućih majstora.
http://www.rocksvirke.com/

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…