НАДСТРЕШНИЦА

Када се очај стисне у пест,

враћа се Сонет шездесет шест

да нас сети како никуда нисмо

стигли а мислимо да сви смо

грабежу људском видели мере.

Дете, побожан, човек без вере,

сједињени под истом стрехом

у смрти дозваној похлепе грехом

оних што рећи ће - нисам крив.

Наша су сенка, наша метастаза

политичари без оба образа,

грамзивих утвара црни сазив.

Пала је надстрешница и на нас,

само нам није откривен час.

Нови Сад

1.11.2024.

Тома Росандић: Анђео смрти (1921)