РОС ДЕЈЛИ У НОВОМ САДУ

Велика Душа долази у град – рекао сам Пријатељу.

– Треба и ти да будеш тамо. Тако осећам.
Пријатељ је склопио шаке у знак захвалности, карактеристично се наклонио и одазвао се.

Седео је до мене на концерту Роса Дејлија. У њему су се стицала столећа музике, из многих предела света. Зато је истински радостан могао да ми
каже – када је трио с Крита почео да свира – Ја ово разумем!

Рос Дејли је Човек-Дрво. Древни храст који хода. Келтски друид који је пронашао своју имелу у жени с којом дели ову стварност и ствара музичку нестварност. Она се зове Кели Тома. Помислио сам – како лепе руке има ова насмејана, блага и мирна првосвештеница.

Између Дрвета и Имеле, у срцу Човека и Жене, седео је Црни младић који је пружао ритам. Све што су Рос Дејли и Кели Тома на својим архинструментима изазивали, Црни младић је сакупљао сопственим телом и лицем и преводио у ритмове. Музика арапског и византијског памтивека, с гелским и источњачким тренуцима, пулсирала је његовим телом и галванизовала његово лице. Име му је Шакир Озан Ујган.

С моје друге стране, седела је Жена љубичасте косе коју осећам и познам одвајкада. Изгледало је као да се то њена боја преливала у лаванду светла на белим зидовима музеја.

Слушајући старог чаробњака и двоје његових савезника, сетио сам се индијске приче о Краљу који је хтео да угости Највећег музичара, чувеног у свим знаним краљевствима, како би овај мајстор начинио свечани концерт за Краљев народ. Највећи музичар је пристао уз један сасвим неочекиван услов – док он свира на својој лири, нико не сме да се помери и наруши светињу његове музике покретима тела. Сви који то ипак учине – морају платити главом после концерта. Краљ се зачудио али се сложио с необичним захтевом и постарао се да сви присутни на концерту буду обавештени о услову Великог музичара. Он је свирао и премостио је Небо и Земљу у тој чудесној ноћи. Публика се суздржавала и није трепнула, а камоли да се померила. Ипак, неколико десетина њих занемарило је услов и њихало се уз музику. На крају концерта, Краљеви стражари одвојили су ове људе о довели их пред Великог музичара. Краљ је упитао – хоћеш ли да присуствујеш њиховом погубљењу? Велики музичар је одговорио: Пустите ове храбре људе, нека ми приђу. Њима је учествовање у мојој музици било важније од главе на раменима. Наравно да их нећете кажњавати због тога. Мој услов је био испит. Они су га положили и зато ћу до јутра свирати даље – само за њих.
У ноћи у којој сам се нашао, знао сам да је Рос Дејли еманација Великог музичара из легенде.

По завршетку његове космичке службе у Музеју Војводине, загрлио сам чврсто онога који је својим позивом и дводеценијском вером омогућио да Рос Дејли први пут стигне у Србију. Пола његовог срца припада Персији, a друго пола Шумадији. Обе половине биле су потребне да Велика Душа коначно дође у наш град.

Пријатељ с почетка овог записа, поздравио се с нама и захвалан одмакао у ноћ. Он је и сâм био гитарски чудотворац. Чинило се да је био измењен искуством присуствовања концерту и да је открио оно што је тако ретко а тако драгоцено за сваког мајстора – нови почетак.

У Новом Саду, 2. јуна 2025.

Фото: Данко Страхинић