IZ ZAGRLJAJA DUŠE

 

Zamislite da upoznate pisca koji vam, na vaš zahtev, poveri na čitanje jedini primerak svoje knjige (doktorske disertacije) o vašem omiljenom pesniku. Zamislite da je pisac, koji veruje da ćete mu vratiti knjigu, Miloš Zubac, a da je pesnik o kome piše veliki Duško Trifunović.

Sad zamislite da ste, pre nekih dvadeset godina i svega gore navedenog, imali priliku da popijete Duškovu kafu i da vam je, lično on, dao tu slobodu da ga pitate šta god želite, a vi niste mogli jer ste prethodno dobili nedvosmisleno „uputstvo za rad”. I zamislite da je njegova harizma, u nekom trenutku, učinila da zaboravite na ono uputstvo i da je jedino, što ste poželeli, bilo da ga snažno zagrlite. A, da ga docnije, ako je moguće, iz tog zagrljaja zaštitite od svih, nanetih mu, nepravdi. Nisam sigurna da je u tome iko uspeo… do Miloša Zupca i ove knjige.     

Ispod činjenice da je reč o o ozbiljnom delu, naučnom radu – doktoratu, krije se priča o Miloševom prijatelju. Između redova i redova velikih reči oseća se, pre svega razumevanje, poštovanje i ljubav prema starijem prijatelju – pesniku velikog srca.    

Već na prvim stranicama knjige, dok čitam o paradoksu koji je vezan za Duška Trifunovića – da je bio više poznat nego čitan, osećam čudan nemir koji mi se zavlači pod kožu. Žao mi ga je. I Milošu je žao, zato piše. Piše i zato što voli i zato što ume, ali koristi ovu priliku da vrati sat unazad i razmrsi klupko neistina, pogrešnih tumačenja i predrasuda vezanih za Trifunovića i njegova dela. Govori nam da Duška nismo shvatili na pravi način, da smo više-manje sve pogrešno razumeli. Delimično se pronalazim i preispitujem.

Da li sam pročitala baš sve od Duška Trifunovića? Nisam i nemam opravdanje. Miloš Zubac kao da unapred zna moj odgovor, pa redom navodi i analizira dela velikog pesnika, od „Zlatnog kuršuma”, preko „Babove rđave baštine”, „Šok-sobe”, „Tumača tiranije”, pa sve do „Velikog spremanja”. Beležim u notes „Jetke pripovetke” i nastavljam da čitam dalje.

Da li sam znala da je Duško Trifunović bio „skaut” za talentovanu decu, da ih je podučavao pisanju pesama ali čitanju pre svega? Da li sam znala da je pesnik velikog srca prepoznao da „postoji glad za poezijom”, a da estradna poezija kao žanr nije postojala? Da li sam znala da je Duško Trifunović uvek bio svoj i neukalupljen? Potvrdno klimam glavom.

 Da li sam znala da su ga književni krugovi kritikovali, kasnije i ignorisali, a da je on pisao pesme bez obzira na tuđe komentare? Smešim se jer je baš to jedan od razloga zbog koga volim Duška. Da li sam znala da je ustanovio nagradu „Pare za umetnost” koju je dodeljivao najboljem pesniku kao utešnu „jer mu je narod bio nepismen”? Ovo poslednje nisam znala, ali je genijalno i zato beležim u notes.

Da li sam znala da pesnik velikog srca ni u životu ni u književnosti nije verovao u revolucije nego u evolucije? Da li sam znala da je tokom rata u Bosni i Hercegovini, protiv Duška Trifunovića bila medijski zloupotrebljena pesma koju je on, inače, objavio dvadeset godina ranije? Znala sam, nažalost, i samo naslućujem kako je neko tanane duše, poput omiljenog mi pesnika, mogao na svojim plećima da nosi takvo breme.

          Da li sam znala da je Trifunović rad na sarajevskoj televiziji pretvorio u prosvetiteljski? Miloš Zubac kaže da je dobri Duško tako opismenjivao bosanskohercegovačku omladinu. Nema sumnje, kažem u sebi i čitam dalje.

Da li sam znala da je Duška Trifunovića skupo koštala želja da pomogne mladima koji su ulazili u svet estrade? Da li sam znala koliko je pesama napisao za estradne izvođače? Da li sam znala dok sam pevala njegove stihove o čemu je, zapravo, pisao? Na koga i na šta je mislio? Na poslednja dva pitanja nalazim odgovore u Miloševoj knjizi.

Da li sam poznavala sve stvaralačke maske mog omiljenog pesnika, uključujući i onu koja se odnosila na pisanje pesama za decu? Nisam. Miloš Zubac jeste i ne propušta priliku da me podseti na predivnu saradanju Duška Trifunovića sa književnikom i pedagogom iz Solzberija, dečju emisiju „Nedeljni zabavnik” i njegove knjige za decu.

Čitam dalje, ali prestajem da se smešim.

Osećam da sam se ukrcala na „rolerkoster” Trifunovićevog stvaralaštva i društveno-političkih događaja o kojima autor nastavlja da piše. Podseća me da je moj omiljeni pesnik napustio Bosnu, a da su njegovi rukopisi i slike njegovog prijatelja ostali u Duškovom napuštenom sarajevskom stanu. Takođe me podseća da je „Antički poremećaj” bila „poslednja knjiga koju je Duško štampao, a da je započeo da je piše u Sarajevu”. Jeza mi prolazi telom. Još kad kaže da je u Novi Sad stigao „s jednom nevelikom torbom o ramenu u kojoj je bilo tek nekoliko rukom ispisanih svesaka”, suze same nalaze svoj put.  

Piše Miloš Zubac dalje o „Lirskom pokeru” i „Petorici iz srpskog”, knjigama koje su nastale iz Trifunovićeve prepiske sa četvoricom kolega – pesnika. Onom spisku u notesu pridružujem i prozna dela: „Davno i daleko”, „Anđel do anđela” i „Golu seču”. 

Osećam kako ovozemaljski sat mog omiljenog pisca ubrzava, ali mi autor „Poetike Duška Trifunovića” na tren skreće misli pominjanjem „Velikog spremanja” i kaže kako se književna kritika ovom knjigom uopšte nije bavila. Da li me čudi taj podatak? Posle svega, ne.

Onda dolazi ta 2006. godina… Na tren zažmurim. Sećanje me vraća na mesec dana pre Duškovog odlaska, kada mi je bilo rečeno da treba da uradim intervju sa njim. Odbila sam… zbog straha od njegove pesničke veličine koju nisam imala vremena sasvim da upoznam. Pet minuta kasnije, u prepisci sa urednikom, rekla sam da pristajem, a onda je stiglo uputstvo…  

Duško Trifunović je bio unikat. Poseban u svakom smislu. Bio je neposredan, nesebičan, blagosloven pesničkim i raznim drugim talentima. „Svoj, svačiji i ničiji”, kaže Miloš Zubac u svojoj knjizi i dodaje da je njegov prijatelj – pesnik najveštiji i najbolji autor u novijem srpskom i bosanskohercegovačkom pesništvu.  

Nemam šta da dodam, osim da je maestralan način na koji Miloš Zubac završava ovu „priču”. Blagotvoran i katarzičan. Učinio je da ne osećam više onaj nemir koji mi je, pri pomisli na Duška Trifunovića, ranije bio dominantan.

Najzad, moj omiljeni pesnik je zvanično i zasluženo dobio zaštitnika po meri svoje duše  ̶  u liku i delu autora ove knjige. 

 

Sandra Stanković-Alvirović

20. jun 2025, Novi Sad