БЕЛЕШКЕ УЗ СТУДЕНТСКЕ ПРОТЕСТЕ

Овдашњи политичари понашају се истоветно као ћелије рака – почињу као наша сопствена аутоимуна болест а завршавају као метастаза на измученом организму народа. Такав увид, наравно, не долази из онколошких искустава и медицинског образовања, него из простог читања преочигледних симболичких подударности. Политичар се код нас безочно шири и мултипликује своје дејство, утицај, моћ и материјалне добити, науштрб друштва односно тела као домаћина, с визијом да ће вечно то моћи да чини, као што ћелије рака имају сопствену интелигенцију која трагично превиђа да оне ипак неће живети заувек и да ће радикалном променом свог понашања – из системског, функционалног служења у бахато, назовинапредно индивидуално размножавање и заузимање свих доступних ресурса живота у телу – и ово тело и себе погурати у смрт, најчешће у великим телесним, менталним и емотивним мукама. Тумори су болест толико раширена у данашњици да зацело нема зрелог човека који у свом животу некога већ није изгубио. Логика просечног нашег политичара на власти пресликана је логика ћелије рака – непрестано се ширити по сваку цену и веровати да ће тако увек моћи. Шта се то догоди у ћелији да она драстично промени своје понашање и од верног службеника организму постане егоманијакална структура која не мари за добробит целине и води се искључиво личним интересом ширења – све до метастазе. Да канцерогена ћелија може да нам говори – да ли би своје поступање оправдавала примерице националним интересима, дакле да ли би професионално лагала као што то политичар чини а да не трепне? Или би из ње говорио новоучитани програм који ни у једном тренутку не преиспитује своје понашање? Ако је програм, ко је ћелију програмирао да се тако понаша? Оперативни поступци одстрањивања тумора, уз пратећа зрачења која уништавају и здраве и болесне ћелије, јесте пут нужног насиља, попут неретко крваве револуције којом се један политички режим који је довољно дуго оптерећивао ткиво друштва уклања. Међутим, као што тумор уме да се врати након операције, тако и друштво уме поново да оболи, попут нашег, након козметичких промена почетком столећа. Механизам у којем је политика схваћена искључиво као начин остваривања личне користи и девијантног корупцијског понашања уме да се привремено стиша, примири и прилагоди, док не букне наново у својој пуној и потпуно нескривеној природи. Нама се то као народу догодило у протеклој деценији, а најболнији исход језивог огољавања ове дубоко укорењене колективне болести био је 1. новембар 2024. године у Новом Саду. Надстрешница на железничкој станици која је својим инстант-урушавањем убила петнаест невиних људи и тешко повредила двоје. Последични студентски протести, интелигентно и пажљиво артикулисани на основу конкретних захтева који с намером не укључују личност садашњег председника државе – спрам карактеристика те личности преукљученог у све и свашта – нису позивање на нову, насилну револутивну хирургију, него покушај репрограмирања оболелих ћелија нашег друштва. Буђење свести и промена парадигме. Ослобађање људи од страха и позив да се мисли својом а не партијском главом. Вишемесечни студентски напор може бити судбински важан за нас као заједницу – да схватимо болест од које болујемо. Да разумемо да се тумори не добијају поштом, него се развијају изнутра, у нама. Да су то наше ћелије и наше унутрашње злоћудне девијације. Нећемо оздравити као друштво док не почнемо сасвим другачије да схватамо политику, док је не приведемо добровољном служењу и одрицању од личних интереса зарад добробити целине коју сви заједно чинимо. Чињеница да се описано канцерогено понашање може јасно очитовати и у криминогеним поступањима, дакле код оних појединаца и група које се баве криминалом, казује нам ко је коме у Србији најближи и највише налик.

У вези с поменутим председником, који својом вољом и својим ангажовањем постаје и упорно остаје свакодневна тема, опсесија чак, за већину онлајн коментатора, који изазивачки генерише непребројиве утиске, било да су увредљиви, подсмешљиви, аналитичко-критички или пак наручено односно спонтано афирмативни, као да већини измиче дубље разумевање његове појаве и улоге – када је реч о симболичком значењу такве фигуре на челу једне државе. Он својим понашањем подстиче људе да га блате или славе, медијски простор користи тако да већу звезду немамо, што извесно говори о његовим младалачким афинитетима, музичари, глумци, књижевници, чак и спортисти гурнути су на маргину и не могу да се огледају с нашим првим човеком у смислу домета и могућег утицаја, а све што он чини указује на једну дубоко неслободну личност. И мада је за сваког владара неслобода очекивана цена коју плаћа, поготово када представља и води државу попут наше – историјски задужене и непрекидно разапете између интереса већих, моћнијих држава и разних мултинационалних корпорација, овде је проблематичнија неслобода од самог себе. Размере те страшне неслободе одговарају управо његовој хипертрофираној потреби да доказује у свим областима нашег јавног живота – како се он лично пита и како може да непосредно одлучује и самостално решава силне проблеме за које није надлежан.

У том смислу, човек који је тренутно на месту председника беспрекорно оличава још једну бољку нашег друштва у целини – да не можемо сами себи да одолимо, поготово својој претпостављено безграничној памети. Протекли месеци проведени на ужареном попришту и бојишту друштвених мрежа и електронских медија, а све поводом студентских и пратећих грађанских протеста, показали су да су ретки они који признају да не знају много тога, а да је превише оних који управо знају све. Не морамо овде ни да активирамо стару девизу да сваки народ заслужује свог вођу. Онај који је на положају какав никоме не треба пожелети и с којим свакако ваља елементарно саосећати – председник такве земље као што је Србија – оличава својим понашањем и поступањем да ми као друштво још нисмо ни близу одрастања и истинског сазревања, да не умемо сами себи да одолимо, да инфантилно, без икаквог реалног темеља, острашћено држимо како смо паметнији од ближњег и да потпуно пропуштамо лекције које ћемо несавладане поново пренети нашој деци да се носе с њима, јер ми то нисмо хтели или нисмо умели, а нису ни наши родитељи.

Што је добро у свему јесте да су та деца већ почела да ове лекције сопственом иницијативом савладавају. Посао који су на себе узели огроман је и наизглед немогућ. Коруптивност је у овим крајевима старија од свих нас, целе векове је оставила за собом. Али обавеза људских бића јесте да учине све што могу – не би ли исцелили оболело друштво којем припадају. Студенти који корачају диљем Србије већ су стигли на циљ, независно од резултата њиховог труда, ма и да ништа не промене, самим тим што су покушали и што су нас подсетили на човекову одговорност да буде достојан слободе коју је рођењем добио. Овај пут, наша заједничка дужност јесте да стекнемо слободу од самих себе, а не од других народа који су освајали или разарали наш државни и културни простор. Метастазирани политичари, корупција и криминал као облици неприхватљивог друштвеног понашања, а овде практично етаблираног у норму, ипак су наше рођено огледало и говоре у просеку – пре свега другога – о нама.

У Новом Саду,

12.3.2025.

 

 

Алфред Жари: Краљ Иби