Милош Зубац: Тридесет три песме, Графопринт, Горњи
Милановац, 2025.
Број 33 у
математици назива се сложен број. Исус Христ је преминуо са 33 године, као и
Александар Велики. Најпознатији кошаркаши НБА лиге носили су овај број на
дресу. Можда је и Француска зато узела 33 за сопствени позивни број. Овај број
означава произвођача пива у Нигерији, у многим градовима то је број аутобуса
или трамваја који спаја најдуже или најлепше линије и делове града. Број 33 у
нумерологији представља добро и претпоставља позитивне промене и напредак у
животу. Узимати број 33 за сопствена покрића, ускогрудости, незнање, не доноси
ништа добро. У многим банкама сефови ретко садрже број 33 у, наизглед, предугој
лозинки којом се отварају врата тешка неколико тона.
У раним и касним
тридесетим овај свет напустили су Петар Петровић Његош, Карађорђе, Пушкин,
Кафка, Душан Силни, Аполинер, Мајаковски, Душан Васиљев, Бранко Радичевић,
Модиљани и Шуберт. Затим, Иван Горан Ковачић, Бајрон, Гагарин и Радивоје Кораћ.
Видимо велики број песника. Насупрот њима налазе се песници који су одавно
надживели своја дела, како је то рекао бесмртни Арсен Дедић.
Имајући све ово у
виду Тридесет три песме, нова књига
Милоша Зубца, може се читати и помоћу ових сазнања. Познато је да оно што Милош
Зубац сажме у минијатуру, некоме треба поема. Вођен интелигенцијом читалаца,
Зубац на маленом простору сна и несна, ствара уверљиве поетске слике.
Непосредност је једна од дефиниција ове поетике. Читалац има осећај да је
песников сабеседник у простору и времену. Иако се у неколико стихова, у
трептају ока, измене историјска доба и садашњост, знамо одакле све то долази и
куда стреми. Понекад, у ништавило чини се, а куда друго? У другим песмама,
осветљава пут.
У песми Храм
се каже: „...Нама су и тишине појачане./ Реч је постала нереч,/ једнако гласна,
грлена, дивља...”. На истом трагу је и песма Ни у реч, ни у људе: „...Први пут сам изгубљен, Боже, а странац/
детињству у којем си умео благо да ми/ кажеш – добро је, било је и време”.
Антологијска је песма Једрењак и она
потврђује мајсторско писмо Милоша Зубца: „...Стоји сада без гласа и чека да/
схватимо/ како су јарболи крстови./ Како су на три средишња/ одавно разапети
Спаситељ/ и разбојници...”. У песми Птица
запазили смо стих: „Птица коју сањаш/ створена је од благих речи одаслатих увис”.
Сада је много јаснија одредница од малочас да је Зубац мајстор минијатура из
које имплозијом или експлозијом видимо и оно тек видљиво, оно што се тек
наслутити може. Имплозија у поезији Милоша Зубца није новост, и у својим
ранијим књигама он се бавио овом појавом и узроцима њеног настајања међу
људима, емоцијама, идејама, тектонским плочама, и показао да је она далеко
опаснија од праскаве експлозије, чије је последице лакше анулирати, док ове
унутрашње вечно, и неописиво су скупе. Наизглед миран, треперав свет, лирски,
бајковит, наједном се претвори у тремор, невољну
радњу, свесну или несвесну себе, и оног коме се дешава.
„Свет је постао опште место/ а ја се таквих места
клоним/ као што се политичар клони/ целе истине/...Живот нам је историја/
општих места која се римују” каже се у песми Опште место. Дозволили смо да нам оваква места постану станац-камен,
а да ни сами нисмо знали зашто. То се обично питамо у временима преиспитивања, када уместо закључака обично ломимо преко колена.
У времену кенселовања сваког они,
невични промишљању, намећу нова општа места као да су уставне категорије. Зато,
у песми Град Зубац примећује: „...Свако
рањено срце и жива сломљена жеља,/ Одрони туге и беса, понеки грумен весеља/ ...Сваки
варави успех и пораз који лечи. / Онај што увек се горди и онај што побожно
клечи...”.
Религиозни темати у овој књизи присутни су под
утицајем песниковог боравка на Косову и Метохији. Мале радости, мале молитве,
мало сунце, све што један разуман човек може да доживи и собом понесе натраг, а
знамо да нема натраг, и да се физичко биће враћа, а духовно остаје под сводом
манастирским. Отето Косово које им не значи ништа, једног дана биће враћено
онима којима значи све. Можда ћемо тај дан дочекати управо тамо где је и
настала песма Зограф у Грачаници, а
песник каже: „...Глас твој не разликујем од чаврљања птица,/ ни од жамора
малих/ буба у трави./ Вољени простор који сам ти/ доделио, између Милутина/ и
Симониде, не испуњаваш/ собом”.
У ангажованим песмама, Милош Зубац не пева важећим тренутком инспирације, као што имамо могућност да
читамо, безмало свакодневно, са набојем форсиране преучености или демагошке
речитости. Песник оставља легат да се, осврнувши назад, управо кроз његове
стихове сетимо свега. Када смо код демагогије и општих места, препуштање спонтаном подразумевању, већ само по
себи не звучи довољно разборито, и зато је радост због појаве нове књиге Милоша
Зубца сразмерна, одмерена и присутна. Надам се да не треба да подсећам шта је
суштински посао песника?
Горан
Лабудовић Шарло
 |
| Фото: Валкорион |
Коментари
Постави коментар