PRISTANIŠTE MILANA KORAĆA

U osvrtu na jednu nezaboravnu novosadsku noć u kojoj se predstavljala knjiga posvećena Roriju Galaheru – prva takva prevedena na srpski jezik – u kojoj su Šinobusi odsvirali prateći koncert, Milan Gagić, jedan od najtananijih poznavalaca i tumača ovdašnjih bluz-folk-rok pojava, zapisao je da su Šinobusi legendarni bend. Gagić je toliko pažljiv i odgovoran u biranju izraza da mi je ta njegova odrednica došla kao godinama čekan i konačno dočekan verodostojan refleks na nešto što sam i ja osećao – i to u vremenu kada se legendarnost medijski pripisuje svemu i svakome, bez imalo budne kritičke svesti, uglavnom upućujući na nekoga ko je slavan, opštepoznat, zvezda takoreći. Međutim, Milan Gagić je čovek koji zna za onu lucidnu filmsku repliku Blejza Foulija – Ne želim da budem zvezda, hoću da postanem legenda – gde jedan status praktično isključuje drugi. U ovom stoleću bez svojstava, u kojem se vrtoglavo krećemo ka projektovanom kraju istorije, srpski muzički sastav koji neodstupno radi stvari na svoj način, kao u tuđem veku, gde svaki član-element od petorice ima autorsku snagu i svrhu, s dubokim korenima u bluzu, zdravim stablom u rokenrolu i bogatom krošnjom u liričnosti, s plodovima u nebrojenim odličnim pesmama i prijateljskim kodeksom kao duhom koji ih sve veže, Šinobusi uistinu nisu predodređeni za zvezde po aršinima koji su ovde decenijama na snazi, ali jesu za legendarnost.

U srcu te legendarnosti nalazi se Milan Korać. Frontmen, glas, gitarista i pesnik Šinobusa. Pristanište je njegova druga knjiga i istoimeni četvrti album koji potpisuje svojim imenom, kao kantautor a ne kao član matične grupe. Milanovi samostalni albumi nisu se mnogo odmicali od njegovog rada sa Šinobusima i više su činili zdravo, prirodno nadovezivanje prepoznatljivih lirskih i muzičkih ideja na baštinu koju je s bendom junački izgradio, nego pokušaj da se predstavi u drugačijem autorskom i izvođačkom liku i raspoloženju. S druge strane, na tim je svojim izdanjima Milan mogao da bude intimniji, nežniji, ispovedniji, društveno angažovaniji i spremniji za dovitljiv, lekovit humor kojim je umeo da iznenadi slušaoca. Njegova odluka da na prva tri kantautorska albuma sarađuje upravo s prijateljima iz Šinobusa kao studijskim muzičarima, potkrepila je osećanje da su Do modrih dubina, Sunčani put i Vetar povija grane – koji su u ovoj knjizi odreda zastupljeni stihovima – zasebne muzičke planete u istom stelarnom sistemu u kojem se dominantno kreću dela iz diskografije Šinobusa i da je sâm sistem bogatiji i vredniji zbog njihovog zajedničkog postojanja. U tom smislu, Pristanište jeste jedan važan korak dalje, možda i prema sasvim novom sistemu ideja budući da je Milan Korać u pesmama Pristaništa ljubopitivo zainteresovan za žanrovske iskorake u sevdah i šansonu iako svoju suverenost i ovde pokazuje u onim pesmama koje imaju njegov uobičajen autorski i interpretativni žig, koje nadahnuće crpe iz sedamdesetih godina prošlog stoleća i zlatnog vremena američkog i britanskog kantautorskog izraza. Na Pristaništu, sasvim neuvijeno, u nekoliko naslova jedno planetarno ime naročito sija kao referentna adresa – Ket Stivens, taj delikatni čovek s vanserijskim pesmama, iz stvaralačkih godina pre no što je pronašao svoje dugoročno duhovno i versko utočište.

Najveću promenu u odnosu na svoj pređašnji rad, ipak, Milan Korać nije izveo u pogledu pomenutih žanrovskih proširenja, nego u opredeljenju za jednog ključnog saradnika na ovom izdanju – aranžera, instrumentalistu i producenta Nemanju Nešića, mimo te uloge drugog profilisanog kantautora u postbalaševićevskom Novom Sadu, s kojim Milan deli karakterističnu romantičarsku čežnju za mediteranskim jugom, veliku naklonost prema Arsenu Dediću i sudbinu onog Cesarićevog Oblaka koji neprekidno krvari lepotu dok su oči ljudi uprte u zemne stvari. Nešić je Pristaništu dao svoj pečat, promišljenim aranžmanima u kojima Milanove pesme neusiljeno dišu, kompetentnošću odličnog studijskog muzičara, sveukupnom merom koja netaknutom čuva Milanovu verodostojnost, a produkcijom je doneo sinemaskopsku prezentnost i širinu zvuka kakav Milan Korać nije imao na pređašnjim albumima. Saradnja ova dva umetnika, ranije manifestovana u zajedničkim koncertnim nastupima, a sada prvi put studijski sačuvana, simbolički je izrazito značajna kao mesto susreta dvojice kantautora, kao svedočanstvo prvog reda o izuzetnim mogućnostima i dometima novosadskih pesnika s gitarom u svetu koji nalaže udruživanje snaga i negovanje duha vitalnih malih zajednica u ime otpora jalovom, bezukusnom, depersonalizovanom, zatrovanom cajtgastu.

Pristanište je otuda, u formalnom aspektu, Milanov najmarkantniji album, pri čemu njegova toliko puta proverena sadržajna esencija nije izgubila ništa od svoje lepote i vrednosti. Iskustvo roditeljstva udarilo je najdublje tonove u životu čoveka koji je uvek veoma detaljno promišljao, osećao konflikte nametnute i željene stvarnosti i vrlo jasno pisao i pevao o tome. Ovde je odnos između oca i sina motivska vertikala pojedinih pesama, s kvalitetima koji su nam potrebni poput vazduha – neposrednost, nežnost i dirljiva, danas gotovo proskribovana sumnja u sebe, a koje Milan Korać ume da pruži slušaocu kao malo ko među njegovim kantautorskim savremenicima. Onim slušaocima koji Milanov rad prate dva desetleća unatrag, njegov četvrti samostalni album doneće sve što su već zavoleli kod ovog večitog mladića novosadske muzike – trolist antologijskih pesama (Zamah leptira, Sine, Kao i tad), dva filmski ambijentalna, sugestivna instrumentala (Čikla, Spuštena roletna), nekoliko pesama koje se mogu zvati njegovim patentiranim standardima (Miris soli, Pristanište), ali i iskoračenja u nove svetove sevdaha i orkestrirane šansone (Kad bi mog’o bio bih tvoj bol, More vanile). Njima će se Milanov glas i gitarska veština činiti kao ponovo pružena prijateljska, već poznata, sigurna ruka.

Onima koji će Milana Koraća inicijalno upoznati na iskustvu slušanja ovih pesama – a biće ih – Pristanište može pružiti tihe ushite zbog ostvarenog prvog kontakta s jednim istinskim umetnikom, pritom članom legendarnog sastava, skromnim, duševnim, iskonski vedrim, darovitim čovekom koga bi u anglosaksonskom svetu sasvim sigurno zvali Musical Master Craftsman.

Miloš Zubac

u Novom Sadu, 23. maja 2025.

(Pogovor knjizi i CD-u Pristanište, u izdanju Grafoprinta iz Gornjeg Milanovca)

Milan Korać (foto: Đorđe Bubnjević)