ШТА СУ НАМА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ

Памтим једну згодну причу мога оца о времену када је, као сасвим млад песник, неочекивано добио књижевну награду „Горанов вијенац”. До данас, до своје сада сасвим беле косе и седамдесет осам проживљених пролећа, наградили су га тачно онолико пута колико је година изнео и издржао у овој стварности. Ускоро ће његове награде претећи његове године. Ипак, Горанова награда остаће му најдража. Сасвим сигурно због тога што ју је добио у конкуренцији коју су чинили Добриша Цесарић, Драгутин Тадијановић, Јуре Каштелан, Десанка Максимовић, Оскар Давичо. Због тога што су сви они – категорија књижевних тешкаша – били на додели и седели у првом реду. И због Каштелановог неконвенционалног образложења које је, насамо, изразито весело изговорио мом Перу, а оно се заснивало на „непромењеном поретку”. Каштелан је држао да је одлука о добитнику била идеална пошто је поредак остао непромењен. Нико се од побројаних песничких џинова није наљутио зато што је признање припало двадесетседмогодишњем младићу који никако није могао угрозити њихов статус литерарних и општекултурних великана. Да би младом колеги илустровао своју тезу, Каштелан је орасположено додао: „Видиш, мој Перо...да је Добриша данас добио награду, Тадија би...умро у оној столици!” Четири године касније, „Горанов вијенац” припао је и Цесарићу – Драгутин Тадијановић није умро на додели, а и сâм је дочекао награду, нешто година потом. Прича је вишеструко поучна. Говори о механизмима награђивања у земљи које дуго нема, али је још прилично жива у нашој свести. О људским слабостима и подразумеваној суревњивости и сујети, али и начинима да се оне са симпатијом посматрају и да се њихово дејство сасвим избегне. На крају, о спремности да се једнодушно инвестира у нечију младост, макар је та младост већ имала „Мостарске кише” под својим именом.

Како данас стојимо с књижевним наградама? Не зна им се број, што је вероватно аналогно количини одштампаних књига у једној календарској години. За сваку награду постоје прописани критеријуми, али се оне пречесто додељују по неписаним а уходаним стандардима, међу људима познатим као „рука руку мије” или „дођеш ми – дођем ти”. Признања се дају по кључу, али не оном југословенском, с ротацијом народа и народности на основу системске одлуке, него кључу који чине лична амбиција, одлучност и организованост, пре него књижевни таленат. Талента, правог, органског, богомданог, не мора заправо ни да има. Фабрикованог има таман колико треба, јер у остварењу Лотреамоновог пророштва које је у Миљковићу имало свој индиго – да ће поезију сви писати – и сам ниво таквог масовног писања подигао се на једну пристојну лествицу преко које се одавно не може, али испод које се такође тешко пада. Обично се за књижевне награде занимају екипе писаца, које неретко раде као професионални тимови – једни другима седе у комисијама за доделу, договарају се о свим детаљима, а такви тимови имају свог лидера, оног најгладнијег и најусмеренијег на стицање. Ипак, тешко да ће такав шампион икада моћи да напише књигу попут Бернхардове – „Моје награде”. Дабоме, не одговара свака књижевна награда у Србији овом упрошћеном портрету. Али превише је примера који се беспрекорно поклапају.

Међутим, није ово текст који треба да разоткрива нешто што је свакоме иоле упућеном у савремену књижевност познато. Питање које ваља поставити јесте колико су данас уопште смислене књижевне награде и коме су заиста потребне. Новчани износ који их прати ниједном књижевнику није могао да коренски промени квалитет живота. Медијска пажња коју би лауреат добио имала би своје трајање, а онда би се окренула неком другом. Онај који би накупио признања за поезију не би ништа учинио за будућност те поезије, чак ни за садашњост – мало ко ће купити песничку збирку и пажљиво је прочитати зато што је она негде награђена. Песничке књиге, уосталом, поклањају се најчешће пријатељима и познаницима или песници покушавају хуманитарним радом да стимулишу публику на куповину. Песништво одавно није важно за колектив, али више од свега значи онима који се песницима зову. Јесу ли награде као претпостављени параметар вредности онда потребне?

Жарко Видовић имао је једно запажање које се може овде дати у одговор. Он је умео да каже како човека може наградити само онај који је бољи од њега. Као што витезом некога може начинити само онај који је већ витез, не може то штитоноша. Као што искушеника може у мантију увести само онај који је већ у монашком искуству. Уколико изузетног уметника награђује неко ко није бољи односно ко није потврђен, упитна је његова намера и може такав чин имати манипулативан смисао или рђаву вредност. Како се такав принцип може применити на доделу књижевних признања? Она која носе имена наших великих књижевника – Андрића, Селимовића, Попе, Костића, Миљковића, Црњанског и Његоша међу осталима – не могу да исказују вољу ових славних именилаца будући да у комисијама и жиријима једнако седе наши савременици из књижевног миљеа садашњице која је таква каква јесте. И ма како честити били у одлучивању о добитнику, јер нису све комисије потплаћене нити је унапред договорен сваки конкурсни исход, они могу само да симболички заступају књижевне великаше и одликаше из другог времена. То је посредовање у име онога ко је бољи. Ту не награђује онај који је бољи.

С прозом су у Србији ствари нешто другачије. Романи се купују а требало би онда и да се читају. С тим у вези, да не буде ово запис који само проблематизује а ништа конкретно не предлаже, НИН-ова награда за најбољи роман године, то амблематично књижевно признање које је поделило судбину нашег друштва падањем у квалитет ниске резолуције и обитавањем на једном ипак дугорочно тамном месту, могла би да се донекле регенерише увођењем претходног добитника као обавезног члана комисије за доделу наредног признања. Свако ко пошаље објављену књигу на конкурс, морао би да се писмено обавеже да ће – у случају победе – учествовати у гласању следеће године. Другим речима, сваки писац који се нада НИН-овој награди требало би да буде спреман да догодине професионално прочита на десетине или чак стотине пријављених романескних дела из текуће масовне продукције. И да их вреднује. Тако би онај који је проглашен за најбољег, могао заиста да награди онога који га следи. А уколико књижевници који – ма како се необично то чинило – сада чак и почињу да пишу дела са унапред програмираном идејом о потенцијалним признањима, буду поштени према себи, добро ће размислити да ли да уопште шаљу своју књигу на конкурс. Јер ко би себи хтео да приушти читање хиљада и хиљада страница савременог српског романа као обавезу?

Љубивоје Ршумовић рекао је о књижевним наградама: „Овде те награде, тамо те нагрде”. Разлика у једном слову и ефекту који награда изазове на једној односно другој заинтересованој страни. Јер увек ће награда додељена једном књижевнику поделити конкуренте – мањина ће одобравати, већина ће бити зловољна и прозивати организатора због могућих коруптивних елемената и некњижевних разлога у одлучивању. Када би онај који је осведочено бољи награђивао онога који следи – не би било места подвојености. И ту се открива суштински проблем нашег књижевног  награђивања – ми предуго не знамо ко је тај који је бољи. А и да га има међу нама, не бисмо били способни да га препознамо, јер смо целом својом личношћу заинтересовани само за – себе. И радимо даноноћно на томе да се пред собом и другима прославимо.

Прича с почетка има један детаљ који је с намером остављен за крај. Увек када би се мој отац присећао доделе „Горановог вијенца” и када би с љубављу побрајао имена оних који су те 1972. године у Луковдолу били у конкуренцији за признање – Десанке Максимовић, Драгутина Тадијановића, Добрише Цесарића, Јуре Каштелана, Оскара Давича – не би пропустио да изговори, карактеристично наглашавајући сваку реч: „Они су сви били...бољи од мене.”