HRISTINA I POBEDONOSNA NEŽNOST

Nije slučajno to što sam Hristinin album prvenac – čim mi je stigao uz karakteristično toplu poruku beogradske kantautorke – prosledio mojoj starijoj kćerki da ga čuje i pre no što ću ga ja poslušati. Milena je sada u svojoj četrnaestoj godini, a tri godine ranije poslušala je skicu za Hristinine Usamljene ljude, pesmu koja je pronašla svoje zaokružen lik na albumu Bedem. Ta je rana verzija uistinu pomogla jednom izrazito osećajnom detetu da podnese naleglu stvarnost i suočavanje sa samoćom u sebi. Još tada sam video da Hristina ima redak dar da svojom rečju i delikatnim, izrazito nežnim a opet sasvim odlučnim glasom beznaporno zaobiđe linije adolescentske odbrane od sveta i da s dušom koja prolazi kroz promene u mladom telu isceliteljski komunicira. Mladost koja je pod pritiskom prima Hristininu poruku kao topli, utešni zagrljaj starije posestrime po iskustvu. Hristinina lepa, devojačka pojavnost samo pomaže u ovom povezivanju.

Razume se, nije Hristina snimila Bedem kako bi se obraćala samo onima koji su na stazi do punoletstva, niti je pisala pesme za bilo koju ciljnu grupu. Kako to kantautori čine, ona se sopstvenim pesmama obraćala prevashodno sebi, tražeći sklonište od takozvane zbilje koja dosledno povređuje, parazitski uzima i nemilice troši svako senzitivno ljudsko biće. U tom iznalaženju trajnijeg zaklona koji se ne može locirati u drugome, Hristina je dobro upoznala samoću – motiv koji uvezuje sve pesme na albumu. Bedem čini devet suptilnih refleksija na samotnost – tako je i u onim pesmama u kojima postoji drugi kao centar željenog ljubavnog prožimanja – i tom motivacijom koja ne odstupa Hristina je pogodila pravo u centar opštečovečanskog bremena u vremenu koje svi delimo na Zemlji. Samoća kao boljka sveta, više nego ikada otkako civilizacija pamti, doba u kojem niko ne može ni sa kim, niti čovek može sam sa sobom pored drugoga. Otuda Bedem kao metafora sveraširenog straha da se pred sobom i pred drugim ogolimo, da se sebi i drugome ispovedimo i da dopustimo da nas drugi dotakne. Bedem koji se od povređenosti i strepnje da će se unutrašnje ozlede ponavljati i samo umnožavati – gradi i uzdiže, između čoveka i čoveka. Između sebe i Sebe.

Hristina ume da načini nezaboravnu lirsku sliku. Da patentira sintagmu koja je ujedno dijagnoza i mogući lek – „sami zajedno”. Da u pesmi Decembar dirljivo suprotstavi duboku usamljenost čoveka maničnoj prazničnoj mimikriji i lažnim obećanjima potrošačkog sveta. „Meni odavno stiže ista godina” – reći će Hristina, u ime neizbrojivih osetljivih duša koje proziru a ne umeju da preziru. Onih koji znaju da je čovek najusamljeniji kada neko bez lica i imena spolja diktira obavezu da se bude neistinito radostan iznutra.

Ma i da samoća prošiva svaku pesmu na Bedemu, Hristina nije sama iznedrila ovaj album. Imala je izuzetne saradnike koji su umeli da osete kako njen glas može najprirodnije da diše, da se ambijentalno širi i da dotiče uho koje će slušati i srce koje će čekati reč da samoću delimo, ali da samoća i usamljenost nisu isto. Da i sami – možemo zajedno. I da „kada na leđima slomi se svet”, iz betona može iznići cvet, ako probamo opet. Pobedonosna nežnost – jeste jedno od unutrašnjih imena Hristine Vuković. A rezonanca koju ona svojim glasom i rečju lako uspostavlja s detetom s početka ovog zapisa, koje pokušava da ovlada osećanjem samotnosti u sebi, analogni je znak da ceo nesmireni, zavađeni i zatamnjeni svet koji nam je svakog dana pred očima zapravo i sâm pokušava da odraste. I da će ga samosvest, kakvu Hristina donosi u svojim pesmama, možda spasavati. Jer planetarni čovek je gotovo sve probao silom i nigde stigao nije. Samo je podigao bedeme.

Bedeme koji verovatno zaustavljaju silu, ali ne ustavljaju nežnost jednog glasa koji se prepoznaje i pamti srcem.