ХРВАТСКИ КРИСТ

 „Ми певамо да се постиде роботи” – почиње песма „Деца сунца” (Изменевремена). Стих је Миљковићев.

Бранко Миљковић се увек појављује у нашим песмама и одметничким разговорима. Упоран је и немиран. У једну песму улази, кроз другу пролази, у трећој се већ јавља да у њој остане и мало отпочине.

Да није у Загребу пронађен мртав у двадесет седмој години, ујутро, како клечи под оним нејаким дрветом, можда би се касније, посредно, занимао за рокенрол.

Бранко је волео пажњу. Музичари су се већ спремали да електричним десантом преузму медијски и друштвени примат песницима.

Миљковић не би своју славу лако дао.

Затекли смо се на Виру, поред Задра, испред викендице Томислава Зорића. Иван Шкрабе узео је гитару, накривио сламнати шешир коју му је пробушила бура, сео под трем и почео да свира нову песму. Ја сам недалеко скупљао смокве с мојом Миленом и Сунчаном Водановић.

Иван Шкрабе је увек био способан за музичко повезивање с Небом и с Подземљем – ако треба. Кретао се лако и суверено између два царства, свирао отворене акорде који су љуштили невидљиве слојеве телесне учаурености, мантрично певао и превазилазио својим сугестивним гласом овај ограничени земни простор. Шкрабе је био Орфеј Нових Одметника.

Он је песмом могао да пробуди и дозове.

У том белопутом момку пшеничне косе, живели су црначки плач и молитва Оцу.

Узео је да пева нову песму. „Поезију ће сви писати”.

Довикнуо сам му да ми поново одсвира песму.

– То је Бранко Миљковић, не? – питао ме је.

– Јесте и није. То је Лотреамон. Бранко је читао Французе – узвратио сам му.

– Как? Лотреамон? Запамтићу – добацио ми је јаскански Орфеј.

Другом приликом, Стипе Периша и ја седели смо у Дубрави, на венчању Вјерана Павловића, басисте Оловног Плеса.

– Стари. Хоћу да направим музичку драму о Бранку. Он је хрватски крист. Кужиш? Код нас се то догодило. Стари... хајдемо заједно. Треба да буде тешко. И мучно. Напиши ми нешто за увод – говори Стипе храпавонежним гласом, стиснутих усана и пажљиво цеди и наглашава сваку реч.

Размишљам о томе колико је идеја добра. И колико је то за нас двојицу танак лед.

Ми се заправо бавимо граничним стварима, откад смо се изван сваке памети здружили и почели да стварамо резервну културу.  

Хрватски крист.

Бранко је био Нишлија. Србин. Смрт га је пронашла и узела у хрватском дворишту. Пред крај живота, Загреб је Бранко сматрао својим домом и местом бољим од Београда. Овде је мање важно како је он заиста завршио и коме је то ишло у рачун. Да ли је певао српске песме, пијан у кафани, непосредно пред смрт. Зашто му је тело било пуно масница. Како је неко с повећом телесном тежином могао да се обеси о оно мало, слабашно дрво. Он је тамо могао једино да клечи. У Београду је Бранко често говорио о самоубиству, а једном је у кафани „Прешернова клет” узео нешто театрално да изведе. Тренирао је самоубиство. Унапред је помогао да се касније скроје службени извештаји.

Србин који је инаџијски одлучио да је Загреб његов прави дом.

Хрвати имају уходану језичку праксу да користе присвојне придеве. Тако граматички посвајају ствари. То је политички промишљено. Срби чешће користе номинативну сложеницу или генитивну конструкцију која је примеренија, када су људи тек пролазници и привремени корисници на овом свету и ништа није њихово, нити је хрватско нити је српско. Дакако, ова неусиљена језичка логика није делотворна у утврђивању једног раслабљеног националног идентитета, нити у промени ритма самопорицања који се у Србији деценијама постојано одржава.

Хрватске железнице и Железнице Србије.

Хрватске воде и Воде Војводине.

Хрватске шуме и Србијашуме.

Посвајање уме бити опасно. Громовник из Смиљана, писац „Травничке хронике”, цетињски владика и лучоноша – сви су били рођени или декларисани Срби и са свима се догодило посвајање.

Индијанци ништа нису посвајали. Поштовали су Великог Духа, сву земљу и све воде, све биље и звериње. Када би убијали бизоне, повезивали су се с духом мртве животиње, извињавали се и захваљивали на месу, лоју и крзну.

Они су се некако разумели са целим животом. Не с парцијалним рукавцима животног тока.

Примитивни људи су умногоме недостижна господа за нас, варварску децу технолошког развитка.

Једино нису довољно поштовали једни друге, као различита племена истога рода. А управо амерички домороци говорили су да нема грана на истом стаблу које су довољно будаласте да се бију међу собом.

Међутим, лако би се заватрили и кренули у рат на суседно племе. Грана би се посвађала с граном.

Зато их је било могуће сместити у резервате.

Када је белац пронашао нови свет, само је закуцао таблу и заставу у земљу. Урадио је обично етикетирање. Ово је португалска територија. Оно је шпанска или француска земља. Оно тамо – енглеска. Код Алеута на северу, било је руске земље.

Потом су завадили индијанска племена, поткупили их алкохолом и ђинђувама и напослетку, делили земљу Великог Духа на томболи.

Срби и Хрвати су Индијанци.

У лошем аспекту.

Подметнута им је дрога, дата су им политичка обећања, и обавезни верски благослови за узајамно истребљење.

Не поштују и не чувају једни друге, као што мала близаначка племена истога језика треба да чине како не би завршила на глобалном сметлишту. Зато ће и једни и други завршити у резервату Европске уније.

Етикеција је већ обављена.

Мој Стипе и ја још вагамо.

О мученику два племена.

Боримо се за тешки мир.

Waging heavy peace.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)