SELINDŽER BRITANSKE MUZIKE

Prva pesma na prvom albumu Bila Feja iz 1970. godine imala je vrt u naslovu – Garden Song i u pesmi jedan stih: „Sam sebe u vrtu sadim ”. Tačno četiri decenije kasnije, 2010. godine, u razgovoru s Robertom Limingom koji nije propustio da Feja okarakteriše kao „Selindžera britanske muzike”, zaboravljeni i bezmalo pobrisani pa kasnije otkriveni i odmereno glorifikovani londonski kantautor objasnio je motivaciju za pesmu i citirani vers. Vratio se sećanjem u šezdesete godine i posvemašnju generacijsku spiritualnu potragu za odgovorima i odgonetkama prirode lične i kolektivne stvarnosti.

- Kako god, osetili smo da u našim svakodnevnim životima ostajemo umnogome uspavani za širu realnost. Verovao sam da tu postoji nešto da se otkrije, ali više svega, snažno sam osetio da zaista može da se otkrije, što je bio veliki korak za mene. Imali smo osećaj da smo kao ljudska bića imenovali stvari, na primer drvo ili leptir i da smo u samom činu imenovanja, na neki način, umanjili njihovu vrednost. U suštini, osetili smo da smo, u jednom smislu, živeli unutar ograničenja naših sopstvenih glava. Zato sam počeo da obraćam više pažnje na prirodu (...)

Trud da se ostane budan i otvoren za širok rakurs prema stvarnosti, da se priroda nikada ne uzima zdravo za gotovo, do danas je karakterističan za Bila Feja. Povučenog, senzitivnog i dubokouvidnog čoveka koji je objavio svoj album prvenac Bil Fay 1970. godine, naredne godine neuporedivi Time of Last Persecution, da bi potom sasvim nestao iz muzičkog sveta, tačnije – njegovom rečju – bio je potpuno „izbrisan”. Izdavačka kuća odustala je od njega. U međuvremenu, tokom decenija koje su došle, bavio se različitim nemuzičkim poslovima kako bi očuvao elementarnu egzistenciju, ali nije prestao da komponuje, niti je odbacio roditeljsku naklonost koju je osećao prema svojoj muzici. Godine 1998, dok se kao posvećeni vrtlar bavio svojom baštom i slušao kasete s pesmama koje je snimao tokom godina, pomislio je kako su te pesme zapravo dobre i kako će ih možda neko nekada ipak čuti. Iste večeri, pozvonio je telefon i jedan muzički kolumnista javio mu je da će njegova dva zaboravljena albuma iz 1970. i 1971. godine biti ponovo objavljena. Zahvalnost koju je Fej osetio i koju nikada u poznijim razgovorima s muzičkim novinarima nije zaboravio da apostrofira, bila je dirljiva. Govorila je o osećajnom ljudskom biću kojem je među znatnim vrlinama pripadala i skromnost. Ne bi se moglo reći da je interesovanje za njegovu muziku bilo obnovljeno, jer ga nikada ranije nije bilo. Mnogo je bliže istini da je zanimanje publike za londonskog kantautora bilo upravo rođeno. To mu je omogućilo da načini još nekoliko izvrsnih dela, jer nikada nije ustavljao u sebi stvaralačke bujice, samo nije imao gde da ih izlije, sve do novog stoleća. Tako je i čarobnoumirujuća pesma Be At Peace With Yourself, sa albuma Life is People iz 2012. godine, došla do mene. Poput one jedne veličanstvene pristupne Garijeve pesme s dubokim tonovima modrine, poput one jedne bezvremene Bolotinove pesme o kiši koju niko ne primećuje, tako je i ovde samo jedna neobjašnjivo lepa pesma bila ona koja otvara kapiju do velikog ljudskog i umetničkog bogatstva, dostupnog svakome ko ima uši da čuje i oči da vidi. I kada se ta ospokojavajuća, utešna, duboka Fejeva mantra, poslata iz njegove zlatne životne zrelosti, ta formula koja stišava sve unutrašnje goropadi magijom uspavanke, sameri sa izuzetnom pesmom Be Not So Fearful s njegovog dalekog prvenca, otpevanom u maniru koji bi u ono vreme sasvim pristajao mladom Taunsu van Zantu, biva jasno da je ovaj čovek već na izvoru svoje umetnosti bio odrastao, gotov, mudar, spreman da pruži čovečanstvu svoje uvide i sposoban da pesmom izleči. Međutim, stvarnost nije bila oblikovana tako da mu omogući uticanje. Fej je morao da prihvati neprepoznavanje, pre nego odbijanje sveta i da ostane dosledan svojoj odluci da i nadalje, bez obzira na okolnosti ili uprkos okolnostima, sam sebe u vrtu sadi.

(...)

Bil Fej