ДРУШТВЕНО КЊИГОВОДСТВО

„На сунцу гуштер – то може свако”, каже Шарло у Друштвеном књиговодству. 

Ево стиха – максиме – девизе која би нашем песнику могла да буде морални и стваралачки кредо. Толико добар и правовремен, да га можемо сви користити у нашим животима, али тек пошто се дубоко загледамо у срж реченице. Тек пошто поштено издржимо огледање. 

„На сунцу гуштер – то може свако”, попут источњачког наука да пријатељство не значи много у повољним околностима. Или да заоштримо мало ствари и променимо елементе у реченици: Данас бити песник – може ли то свако? 

Горан Лабудовић Шарло јесте онај који у својим књигама не сакрива шта мисли о хиперпродукцији песничких књига, израженој баш у последњих тридесет година, колико трајемо у овом постјугословенском добу испод сваког културног и другог стандарда који смо могли да упамтимо. Не сакрива ни свој однос према попут ћелија рака умноженим књижевним наградама које се у круг додељују, често не према дару, него према припадности, организованости и подобности. Дабоме, ови аспекти наше књижевне стварности само су избрусили један од Шарлових убојних песничких инструмената – иронију, али је он човек такве интелигенције и финоће да ни као песник не бива другачији. Никада није прекорачио границу између добродошле ироније која нас спасава и терапеутски нас лечи од бесмисла и бездуха, и могућег цинизма или сарказма, који већ означавају одрицање од пловидбе добродушјем и урањање у злоћудне и тамне воде перецепције наше стварности. 

Шарлов беневолентан иронијски одмак – каквим је располагао и Душко Трифуновић, један од песникових легитимних предака – данас нам је готово неопходан како бисмо сачували здрав разум и колико-толико чисто срце. Није то једина снажна веза, која притом није тајна, између ове двојице. Ту је и срачуната бирократизација песничког говора, али увек у контакту с чистом поезијом. Бирократизација која обара, лиричност која уздиже – Шарло је песник трења, динамизма и контакта. Чак је и његов положај између панонске културе из које исходи и медитеранске којој тежи и неретко посвете чини у стиховима – одраз те контактне културе која нас национално одређује. Шарло је зато један од идентитетски снажних и свесних песника, а да не мора да се покрива сакралним и традиционалним мотивима. Он размишља урбано, али осећа фолклорно. У њему је јак песнички родослов, вековна народна памет али карактеристична грађанска свест – као у Бране Петровића или Либера Марконија. И једна данас тако потребна лева оријентација уз бепрекорно разумевање и поштовање етносакралних вредности нашег народа. 

Друштвено књиговодство је трећа Шарлова књига за коју сам могао да отиснем пратећу реч. Могу данас да кажем да сам га после троструког искуства његове поезије – добро упознао и као уметника изразито заволео. Шарла видим међу врховима српског савременог песништва. Међу онима чије је дело аутентично, достојно и важно. Иако сам увек био човек у мањини, нисам никада бринуо за увиде који бих стицао. Не бринем ни за овај. 

Речима Ђорђа Матића, Шарловог и мог сабрата, „Искрено, ја не знам још једног таквог”.

У Новом Саду, 25. октобра 2023.