КОМШИЈА

Када смо се моја мала породица и ја досељавали на новосадску Грбавицу, један нови сусед а стари знанац из заједничких радијских дана необавезно нам је пожелео добродошлицу уз коментар да у овом крају живе само уметници и дилери. Трећу категорију, веома уочљиву – навијаче Фудбалског клуба „Војводина” – није помињао.

Уметнике смо лако могли да препознамо, човек уосталом увек себе у другоме тражи и проналази. Дилери су нам, по истом закону, готово сасвим промакли.  

Један од наших комшија био је нарочито упечатљив. Зоран Алвировић Кина и ја знали смо један за другога, али није било прилике за сретања све док се нисам нашао у његовом сокаку с намером да се ту у наредним годинама задржим. Име албума његовог музичког састава Апсолутно романтично – Наша улица у небо се пење – одговарало је управо оном осунчаном и озелењеном делу улице у који смо се доселили, где смо најчешће сретали Кину, увек у карактеристичном брзоходу, као да је у журби да се што пре врати своме дому и својој гитари, али једнако спремног да застане, поздрави се неусиљено и топлољудски, да размени понеку мисао с ма којим намерником. Тај комад улице, дакле, водио је према православној цркви која још није била подигнута, а можда ни замишљена мимо небеског плана, у време наших првих сусрета.  

Једном приликом, Кина ми је као дар пружио свој албум првенац, Траг у времену. Послушао сам га с будном пажњом и знатижељом и мислио се колико је било оних који су га заиста чули. Колико је људи који су знали за његов гитарски мајсторлук и неисцрпну инструменталну и аранжерску службу другима (и тај попис душа био би данас својеврсна улица која небу стреми) а да су пронашли овај траг у времену. Да су застали и поразмислили о човеку који је био безмало подразумевана вредност, узиман здраво за готово као ходајућа радост која никога неће одбити е да би свакоме поклонио делић свог накупљеног музичког благослова. Кинин албум није био само дело истинске љубави према музици и аутентичног гитарског посвећеништва ‒ то се свакако очекује увек када се такав човек прихвати свирања, него и једна изразито добра плоча, слојевита и садржајна, с песмама које су биле изузетно сугестивне и сликовите. Чуо сам тада да је мој нови комшија изврстан сликар: инструментална музика тражила је ликовни таленат који се не доживљава гледањем него слушањем. Онај који је бирао да не користи речи, сликао је тоновима.

Траг у времену имао је носталгичну лепоту дубоколичног споменара. Звук баштине, изванвременог ромског фолклора и пробране гитарске рефлексије које су укусно призивале Стива Ваја и Брајана Меја. Зоран Алвировић Кина имао је потребу да овим песмама одужи дуг традицији која га је васпитавала, музичким узорима, али и сопственој младости. Није та младост била лишена унутрашњих повреда, туге, самоће и луталаштва.

У нашим разговорима, најчешће недоговореним, на улици, а ређе уз чај, у простору обојици драгог кафеа Нук, дотакли бисмо се понекад и оних који су се грубо огрешили о снове које смо некада сањали. Кина ни тада не би изустио реч која ма кога ружи, нити би показао замерљивост. Само би склопио руке у индијски молитвени поздрав, благословио поменуте и непоменуте и захвалио Небу за све. И за добро и за оно мање добро.

Није ми требало много да увидим како овај добродушни, насмејани мудрац густе, коврџаве гриве, са истинитим благословима које нештедимице сипа из џепова, с лековитом молитвеном басмом за свакога, није само мајстор гитаре, међу осведоченим првацима и великашима тог заната, него је знатно више од тога – чиста душа топлог ока, обучена у људски израз, која чува и својим присуством посвећује простор живота на којем сам се с породицом затекао. Поанђелени комшија.

5.11.2024.

Браћа Алвировић