Пређи на главни садржај

Priča o dobrom duhu grada

Slobodan Tišma

31. januar 2012.





Mnoge je sasvim iznenadilo to što je ovogodišnju Ninovu nagradu dobio Slobodan Tišma, do juče marginalizovani novosadski konceptualni umetnik, književnik i muzičar. Nagrada je iznenadila i samog dobitnika – ne samo da to nije očekivao, nego je čak priznao kako je primanjem ovakve nagrade verovatno izneverio svoje mladalačke ideale. Slobodan Tišma uvek je bio drugačiji od većine svojih kolega u književnosti i rokenrolu. Skromniji i iskreniji.

Redakcija sajta Rock Svirke tim povodom objavljuje jedan tekst koji je o Slobodanu Tišmi napisan 1999. godine. U tekstu se govori upravo o umetničkim idealima kojih se pesnik držao tokom svog stvaralačkog rada.




Miloš Zubac


NA PUTU ZA LAMBO
Ili: Priča o dobrom duhu grada
"Vetar je izobličio jedan oblak na nebu.
Taj oblak je moja Duša."

Slobodan Tišma, nedočitani apostol novosadske konceptualne umetnosti, enigmatski pesnik i muzičar, ceo je život bludio svojim neomeđenim duhom duž nepojamnih prostranstava ljudske egzistencije, spuštao se ili uspinjao kosmičkim stablom, odgonetajući tajnu ličnog unutrašnjeg središta. Plivajući maglinom praiskonskog sna, Tišma je pritom mogao da čini samo jedno: da svedoči i posmatra. Pronašao je, poput Hamvaša, osnovu ljudskog bivstva u aktu samosavladavanja, osetivši da je svetinju života zabranjeno doticati bez dopuštenja. Većma zagledan ka drugoj obali, novosadski pesnik provodio je godine u ličnom Vrtu, pokraj Dunava, kloneći se javnosti, bez želje da ograničava ili utiče. Volja ovog odmetnika bila je da putuje ka Sebi, da celokupno svoje biće udomi u čistoj spoznaji trenutka.



Samozatajan i nenametljiv, u večnoj potrazi za smirajem i tišinom, Slobodan Tišma postao je čudom prvak tekstualne neoavangarde, jedan od najbitnijih protagonista konceptualnog stvaralaštva (grupa Kod), te duhovno jezgro novosadske novotalasne muzičke scene (grupe La Strada i Luna). Sveukupna artistička energija novosadske urbane kulture fokusirala se oko Tišmine suptilne, tolerantne ličnosti, što je dovelo do njegove stalne razapetosti. Na osećaj prezasićenosti i mučnine, Tišma je eksplicitno ukazao svojim autoportretom na pločniku, jednom konturom preko koje je, tokom decenija, pregazila sila ljudi. Kasnije, u "Marinizmima", Tišma je svoj pesnički identitet prikucao na zlatni pentagram. Večita nelagodnost, strah od mrtvog sveta Berđajevljeve "objektivirane prirode", umnogome su determinisali Tišmino poetičko hodočašće.
Šezdesetih godina dvadesetog veka, u Novom Sadu, odigravala se uzbudljiva, posve autentična jezička pustolovina. Među poslenicima nove književne prakse bili su Slobodan Tišma i Janez Kocijančić. Uz Milivoja Dražetina, čudesnog dečaka-pesnika, Tišma i Kocijančić su ispisivali sopstvenu tugu u kamenu, gradeći do danas neispitanu paralelnu umetničku stvarnost. Iza Kocijančića i Tišme ostalo je tek nekoliko knjiga, a Dražetinovi rukopisi, trideset godina po mladićevoj smrti, još nisu objavljeni.
Možda preodveć čestita ljudska i pesnička priroda, skeptičan i nesiguran, Tišma je prvi put utihnuo drugom polovinom sedamdesetih godina. Iza sebe je ostavio godine konceptualističkog otpora okoštalim poetskim stereotipima, godine u kojima je svoje životne i umetničke puteve neraskidivo ukrstio sa stazama Miroslava Mandića. Spoznavši da i umetnost, poput politike, pripada području volje za moć, Tišma je ostao izvan prostora masovne produkcije, neokaljan zakonima književnog tržišta. Kao čovek istančanog ukusa i sasvim neuobičajene skromnosti, Tišma se, deset godina kasnije, iz istovetnih razloga drugi put povukao, sada iz sveta muzike.
Novosadski pesnik je pre toga odigrao ključnu ulogu u formiranju novotalasne muzičke scene u svom gradu. Tišmina stvaralačka iskra tražila je novi medijum za ispoljavanje i aktuelizaciju – početkom osamdesetih, u Novom Sadu, došlo je do sublimacije iskustva pank estetike i novotalasnog senzibiliteta (grupe La Strada/Luna, Boye, Obojeni program, Grad). Tišma je s Lunom objavio album "Nestvarne stvari", a grupa se, pred izlazak ploče, nepovratno razišla. Umetnički sudar Slobodana Tišme i Zorana Bulatovića, autentičnog i samosvojnog gitariste, rezultirao je neponovljivim, statusnim ostvarenjem jugoslovenskog novog talasa.
Od muzike se Tišma oprostio albumom La Strade, pločom neprocenjive vrednosti i zaumne lepote. Setno i melanholično, pevao je Tišma kantilenu svog života, ploteći iznova jedan novi, vrli, nepoznati svet okeanskih dubina. Svoju zanesenost apstraktnim slikarstvom (Kle, Mark, Make), ljubav prema Rembou i Novalisu, dugogodišnju fascinaciju tajnama okeana – sve ove elemente Tišma je objedinio u sedam elegičnih napeva, promovišući La Stradu kao svevremeni pop fenomen, pomerajući granice, otvarajući se ka astralnom i nedokučivom.
Dve knjige ("Marinizmi", "Vrt Kao to") i dve ploče ("Nestvarne stvari", "La Strada") svedoče o neiscrpnom talentu večitog novosadskog mladića.
Iako su devedesete godine Slobodanu Tišmi donele život u materijalnoj oskudici, darovale su mu i posve nov kvalitet unutrašnje egzistencije.
Povučen i ćutljiv, ovaj umetnički kameleon i dalje je zagledan u daljinu.
Na putu za Lambo, nečujan i blag...

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…