Пређи на главни садржај

(Izmenavremena)

27. decembar 2010.



Priča o (Izmenivremena) savremena je, bajkovita skaska o profesionalnom sportisti koji se na izmaku svog trošnog igračkog vremena zadesio na životnom raskršću i posle jednog sasvim iznenadnog susreta, došao u posed ogromne stvaralačke moći. Poput Roberta Džonsona, s tim što ovoga puta na raskrsnici nije dežurao nečastivi, nego se na stazi kojom je momak želeo da udari našao Gospod sam. Bogojavljanje koje mu se dogodilo bilo je istinsko rođenje (Izmenevremena), iako je ovaj naziv kao neobična šifra u zagradama došao nešto kasnije. Njegovo se unutrašnje vreme zaista izmenilo. Promenio se i lični kvalitet svetlosti. Počeo je da piše iluminativne pesme i da ih peva uz gitaru i usnu harmoniku. Dabome, ništa nije morao da plati za ove talante pošto Bog ne trguje darovima.
Bog i arhetipski kušač iz novozavetne i faustovske legende, na ovom drumu, imali su samo jednu sličnost – afinitet prema bluzu.
Momak koji je tada stajao na raskršću bio je Nikola Nešković.
Danas je Nikola otac dvema blizankama, Mili i Veri, a svoj svagdanji hleb zarađuje kao veroučitelj u osnovnoj školi. Snažno epifanijsko iskustvo usidrilo je njegovu bogotražiteljsku brodicu u mirnoj luci pravoslavlja. On je tako pronašao sigurno pristanište svoje duše, ali nije prestao da pustolovi.
Sudbinski susret s Gospodom bio je podsticaj za avanturističku plovidbu koja je sada bila izmeštena u bezobalne vode umetnosti. Počele su da se rađaju pesme s prepoznatljivim oreolom novostečene besplatne blagodati, ali još uvek u otvorenom tragalačkom duhu. Svaka je njegova autorska pesma postala fragment opitnog sećanja na onaj mistični događaj na raksršću.
Umesto isihastičkog tihovanja i umne molitve, Nikola je uzeo da toplim glasom i iskrenim stihom iz srca čuva živi spomen na pronađeno poreklo. Svoju svetiljku podigao je visoko kao putokaz kako bi i drugi tražitelji mogli da je vide.
Mnogi ljudi beznadno tumaraju sami za sobom, neki se za života ne nađu nikada, a neki se sasvim pogrešno pronađu. Svima njima je bilo kakva luča na putu neizmerna pomoć.
Magično ozračje (Izmenevremena) dobrim delom dolazi iz nepovredive molitvene sprege između jednog čoveka i Apsoluta. Međutim, posebna dragocenost počiva u tome što se ovaj tihi čovek, uza sve svoje duboko verski prožeto osećanje sveta, nije odrekao starih, nedoktrinarnih uticaja. Naprotiv, velikodušno ih je sve do jednog prelio u hrišćanski sasud svoje bujne stvaralačke ličnosti.
Nepregledna američka prostranstva ostala su voljeni predeli njegovih stihova i posle prosvetljujućeg susreta, a veliki lovci na Boga drugačije hrišćanske konfesije, poput Džonija Keša i Dejvida Judžina Edvardsa, postali su istinski heroji koji kao Neškovićeva starija duhovna braća promiču širokim prerijama njegovog zaumnog sveta. Cela indijanska civilizacija u nestajanju ukorenila se u njegovom slovenskom biću. A posebno mesto pripalo je Judžinu Rouzu, Serafimu u monaštvu, koji je iz svog zabačenog skita u čestarima Platine pronosio pravoslavnu veru po američkom tlu.
Takva je Amerika, belačka, samo koliko i crnačka i starosedelačka, jednako spiritualna u psalmu, gospelu i indijanskoj obrednoj popevci, bila motiv za jednu od najboljih pesama (Izmenevremena), a možda i jednu od najlepših koja je napisana i otpevana na srpskom jeziku u nešto poslednjih godina.



Postoji jedan dragocen video zapis u kojem Nikola Nešković i Tomislav Zorić iz Olovnog plesa tiho pevaju tu pesmu, Do sna Amerike, na grobu Milana Mladenovića. Simboličan čin posvete i dubokog naklona, utoliko više što je rafinirani lirski identitet (Izmenevremena) umnogome zasnovan na Mladenovićevom novosimbolizmu, a u širem korpusu srpskog pesništva – na poetici Ivana V. Lalića i Branka Miljkovića od kojeg je Nešković pozajmio uvodne stihove za himničnu Decu sunca. Dosluh s Milanom Mladenovićem bitan je i zbog logičnog i opravdano podignutog mosta kojim (Izmenavremena) povezuje novotalasne autore iz osamdesetih s novoodmetničkom scenom u čijem je stvaranju Nešković učestvovao.
Forma, sadržina i društveni okvir sasvim su drugačiji, ali suštinska srodnost postoji.
(Izmena vremena) od početka pripada neformalnom kantautorskom pokretu Novih Odmetnika. U ovu družinu Nikola Nešković je osim isceliteljskih pesama uneo i svoju pastirsku dobrotu, blagost i pouzdanje starog ispovednika. Od svih autora u odmetničkoj porodici, on je najverniji unutrašnjem nalogu tišine. Opredelio se da pevanjem, a ne tihovanjem proslavi život, ali je uzeo monaški manir. Njegova stvaralačka ingenioznost od aksetske je sorte. Verovatno se zato ovaj nekonvencionalni odmetnički apostol sa obaveznom gitarom i jevanđeoskom knjigom ponekad učini odveć povučenim, suptilnim i stišanim.
Njegovoj muzici to nije na štetu.
Naprotiv, često je najposnija pesma ona koja ume da udari najteže.
Uostalom, čovek koji je dobio dar da svojim pevanjem izmeni vreme u drugome ima sasvim poseban razlog za tihost. Zavetovao se na budnost. Još od sudbinskog susreta na raskršću, on poput indijanskog tragača pažljivo osluškuje ne bi li ponovo čuo meke korake Spasitelja koga je jednom sreo.
  • Autor: Miloš Zubac
  • Foto: Aleksandar Dickov i Goran Štrbo
 http://www.rocksvirke.com/

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…