уторак, 29. јул 2014.

Olovni ples

9. avgust 2011.


Olovni ples je najbolji hrvatski bend. Taj aksiom ne važi zato što su oni u svemu ili bilo čemu bolji od drugih bendova. Muzička umetnost nije takmičarska disciplina, bluz je to još manje, a dodeljeni superlativ ovde je namerno lišen uhodane jezičke logike i hijerarhijske vrednosti i težine. Olovni ples je najbolji hrvatski bend zato što suvereno baštini najbolje od hrvatske poezije. Blagodareći Olovnom plesu, Šenoa, Matoš, Šimić, Ujević, Sudeta i Tadijanović danas žive svoje vaskrsnute živote unutar pažljivo biranog i vešto kalemljenog folk-bluz idioma. Toliko je savremena, provokativna i autentična njihova drugorođena poetska egzistencija da je izvesno kako bi neko od ovih lirskih klasika i sam posegnuo za gitarom i bluzom – samo da je nešto kasnije u linearnom vremenu mogao da se odmeće i ište svoju ljubav ili svetu smrt.
Po doživljaju njihovih antologijskih stihova u čitanju Olovnog plesa, nije teško zamisliti Ujevića, Matoša ili Šimića u praktikovanju rokenrola. Naročito ako se pojedini stereotipi tog stvaralačkog žanra i globalnog supkulturnog mita daju lako prepoznati u njihovim biografijama. Makar zbog Šimićevih dvadeset sedam godina života, Matoševog ljutog otpora palanačkom duhu ili Tinovog upornog odricanja od konvencionalnog građanskog žitija.
Olovni ples čine četiri dobra prijatelja iz Dugog Sela. Na njihovoj strani su zajednička kilometraža i musketarski kodeks. Na sceni svi dišu kao jedan i vice versa. Razume se, taj kavalirski moto javlja se u punoj snazi samo ako su različite ličnosti u besprekornoj izvođačkoj sinergiji.
Ovom četvercu taj varijetet bez ostatka ide u prilog.
Basista je očekivano povučen i dobrovoljno skrajnut, jedan od onih majstora kontrole ritma kojem pažnje ne treba, a koji bez napora gospodari svojim instrumentom. Bubnjar je osvedočeni elan vital, kreativni motor, kičma benda i autorski džoker koji ume od samog sebe da otkine izuzetnu pesmu. Besprekorna ritmička simbioza ove dvojice popločava zvučnu stazu po kojoj dva harizmatična frontmena imaju da umarširaju sa statusnim stihovima hrvatske moderne na usnama. Obojica koriste gitaru i glas, a jedan od njih svira usnu harmoniku. Njihova karakterna i izvođačka antinomičnost ključna su prednost i vrednost dugoselskog kvarteta. Prvi je frontmen ljudska bomba od raspojasane scenske ekspresivnosti i teške vokalne grmljavine koja se na trenutke može meriti Rihterovom magnitudom. Drugi je miran čovek hotimično svedene i suzdržane, ali jednako markantne prirode sa odmerenim nastupom i glasom kojem se jednostavno mora verovati. U prvom pevaču eksplozivno se oslobađa gromka teatarska genijalnost, u drugom bez zastoja teče tiha interpretativna majestetičnost. Mimo komponovanih pesničkih klasika, prvi od dvojice i sam piše svemu dostojne stihove, a onaj drugi posvojene verse isporučuje s toliko urođene otmenosti i pouzdanja kao da su bili skovani upravo za njega.



Srbi još nemaju svoj Olovni ples. Možda je tako zato što je u Matošu bilo evropejstva i kozerije koliko i u Dučiću, ali u ovom potonjem naprosto nije bilo potencijala za dobar bluz. Međutim, još ga je kako bilo u Rakiću, Šantiću, Disu, Crnjanskom, Panduroviću i Nastasijeviću. Mogući novi život njihove poezije i dalje je zakatančen u kovčezima nesavitljive akademske pameti i čeka na neke odvažne pirate poput momaka iz Dugog Sela. Nije isključeno da će upravo oni uskoro posegnuti za blagom srpske poezije. Znali bi bolje od drugih šta s tom relikvijom da čine.
Olovni ples je bez sumnje najbolji hrvatski bend. Dakako, Hrvatska za to još ne zna.
Najobjektivniji je pogled s drugog brega.
http://www.rocksvirke.com/

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.