Пређи на главни садржај

Roberto Vodanović Čopor

9. decembar 2010. 



Roberto Vodanović Čopor je Veliki Mon novoodmetničke porodice. Zakleti maštar koji nikako ne odustaje od opsesivnog Sna o velikom bijegu”, večiti dečak koji se u fatumskom Sjećanju na snove odvažno otiskuje na Beskrajno čudnovato putovanje”, ne bi li utekao od Imitacije života i pri svakom povratku s takvog putovanja, bez imalo kalkulacije, isporučio razbarušenu, emotivno nedestilisanu Gomilu slika. Nesmireni lutalac sa „Staklenim očima klauna. Svaki je naziv Čoporovog albuma nepogrešivo autoreferencijalan. I svaka je njegova pesma bolno ispovedan testament o stalnom sudaranju jedne orijaške kosmičke egzistencije s posve svakidašnjom zemaljskom biografijom. Na tom teškom raskoraku i ličnoj devizi „proklet sam ako pristanem, mrtav ako odustanem”, Čopor je izgradio celu svoju martirsku poetiku.
Roberta Vodanovića dirljivo je lako voleti. Detinje neposredna, srčana ljudska gromada, iskreni prijatelj na koga se može osloniti, pouzdani životni partner jednoj Barbari, brižan i pažljiv roditelj jednoj Sunčani i jednoj Iskri.
Međutim, Robertovog dvojnika Čopora ne može i ne treba svako da voli. Njegova idiosinkratična, teško probavljiva interpretacija opore, neušminkane stvarnosti sigurno će odbiti širok puk, a privući samo odabrane duše. Oni koji nekako uspeju da podese svoja čula na frekvenciju ovog začudnog pesnika s polunaštimanom gitarom, zavoleće ga i kao autora za ceo život. I biće štedro nagrađeni za tu ljubav svaki put kada ponovo stupe u njegov izvođački vatreni krug. Osećaće se privilegovanim kao da prisustvuju kakvom tajnom magijskom obredu koji ima da pročisti čoveka.
Čopor se dosledno drži te antičke, euripidovske paradigme u svojoj koncertnoj strategiji ‒ svaki je njegov nastup drevni ritual sagrešenja, pokajanja i krajnje katarze. Svaki se put pred gledaocima i slušaocima odmotava napeta psihološka drama, a na sceni je uvek samo jedan jedini čovek koji igra sve uloge u toj tragediji. U njemu je i hybris pojedinca i pripadajuća presuda društva i deus ex machina – ako spasa uopšte ima. Otuda dolazi jedan od sjajnih, novoskovanih oksimorona koji se iz pesnikove autocitatne knjige može kao fraza ukoreniti u jezik i svakodnevni govor: „Sam kao Čopor”. Ovoga osebujnog samotnika treba obavezno videti in vivo. Samim slušanjem reprodukovanog glasa dosta se gubi na doživljaju i iskustvu.  
Roberto Vodanović je kao ljudsko biće potpuno jedinstven. Kao umetnička struktura, Čopor nije tako neponovljiv. Naprotiv, on je fenomen koji se u stvaralaštvu neprestano javlja i događa, ali svaki put u izmenjenoj formi, u drugom vremenu i na drugom mestu. Čopor se tako već nebrojeno puta inkarnirao kao starogrčki dramatičar, crni romantičar, francuski simbolista, onirični nadrealista, američki bitnik, ulični pesnik ili ruski bard. To će reći da je ovaj kantautor iz Zadra originalan u izvornom značenju reči – veran je i podoban svojim korenima i pretečama u kreativnoj istoriji stvaralačke prakse.
Ma kako bio sklon osamljivanju, Čopor je u samoj srži izrazito saboran umetnik, onoliko koliko Roberto Vodanović u civilnom životu drži do neokaljanih porodičnih vrednosti. Jedinstvo suprotnosti odlika je i zalog svih velikih autora. Zato njegov posvećeni angažman u Novim Odmetnicima, unikatnoj familiji kantautora, bendova, sanjara i svakovrsnih čudaka, nije slučajan. Pogotovu ako se ima u vidu da su svi stvaraoci ove plemenite folk-bluz loze pronašli svoje sakralno skrovište u okrilju nezavisne izdavačke kuće Brlog Records. Za dragoceni katalog tog malenog hrvatskog izdavača svojom vizijom i ljudskim i umetničkim kredibilitetom garantuje upravo Roberto Vodanović. U nekoliko poslednjih godina, malo plemstvo regionalnog kantautorskog izraza objavilo je svoje pesme i albume pod strehom njegovog izdavaštva.
Naposletku, Čopor je verovatno jedan od najdarovitijih tekstopisaca u hrvatskom rokenrolu. Sposoban je da prospe čitave slapove teških, jetkih ili toplih rečenica, a pri tom bez ijedne reči za bacanje, što je pesnička veština koja ga ponešto približava Bobu Dilanu i Lenardu Koenu. Ilustrativan je i naglašeno evokativan. Jednako je dobar kada nepomirljivo žigoše kolektivnu društvenu mimikriju i hipokriziju i onda kada nadahnuto govori o ljubavi, a to uvek prema jednoj posebnoj ženi čije je ime, nimalo slučajno, na koži svetskog pesništva tetovirao Žak Prever. Poput čuvenog Pesnika Pariza, i ovaj Pesnik Zadra jeste čistokrvni anarhista, bundžija i nepopravljivi sanjar, beskompromisni kritičar društva, pobijač lažnih obećanja koja nude političari, klerikalci, ratnohuškači i ostali s kojima je i Prever imao posla.
Dabome, o Čoporu se malo toga zna jer se ovaj odmetnik od sadašnjeg vremena odavno opredelio da korača krajnjim marginama javne pažnje.
Čini se da će tako i ostati.
Starog maga u Čoporu privlači jedino život onih zvezda koje su oku još nedostupne. One koje mogu da se opaze, možda su se već ugasile i nude nam tek posmrtni sjaj.



http://www.rocksvirke.com/

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…