Пређи на главни садржај

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja

26. jun 2013.
 Katarina Juvančič је talentovana Slovenka živog, podsticajnog glasa. Dubokosvesna je ličnost. I neobično draga, neposredna žena, s porukom iskrenog humanizma u pesmi, ispisanom krupnim, verzalnim slovima. Glas, Ličnost i Poruka – elementi koji toliko nedostaju duhu ovog vremena. Tačnije, bezduhu, rečju Tomasa Bernharda. Elementi koji su neophodni ne bi li se bezduh izgonio. Katarina se s tim sastojcima, kao s magičnim relikvijama koje su joj jedina pomoć u herojskom izazovu, uspravno javlja u depersonalizovanom dobu takozvane tranzicione krize, južnoslovenske, balkanske i globalne, u kojem čovek pod ličnim imenom i prezimenom ne vredi gotovo ništa. U kojem može da stvara jedino ako je organizovan unutar nekog projekta. Ukoliko je pravno, a ne samo fizičko lice. Ako je politički opredeljen, ali na pobedničkoj strani, u pravom trenutku. Katarina nadahnuto peva svoju zvonku, budilačku pesmu, dramatičnu i toplu istovremeno, u jednom raščovečenom vremenu u kojem ništa više nije sveto. No, majušnost našeg razboljenog doba ne smeta njenoj prostoljudskoj i autorskoj veličini, iako za velike duše jesu potrebna velika prostranstva. U protivnom, njihovo postojanje može da poprimi meru tragizma.
Katarina, dobrom srećom, nije usamljena u svom umetničkom poduhvatu. Ima na svojoj strani vernog saputnika, Dejana Lapanju, nesvakidašnjeg meštra od gitare. Dragocenog muzičara i scenskog junaka kod kojeg se um, srce i celo telo organski sjedinjuju sa instrumentom koji je odabrao. Ili sa instrumentom koji je odabrao njega. Dejan je zato ponešto nalik onom ljubopitivom dečaku iz arturijanskih legendi, koji je izvukao mač iz kamena i tako zagospodario velikom silom. Govor gitare je njegova visoka artikulacija i njegova odbrana pred bezduhom. Svaku pesmu svira jednako energično i posvećeno, gotovo obuzet, kao da mu je to poslednji čin u životu. Bez ostatka, predaje se muzici i potom reverzibilno, raskošnu muziku iz svojih damara predaje publici.



Ujedinjeni, u stvaralačkom i životnom zajedništvu, Katarina Juvančič i Dejan Lapanja pronose poruku koja se može jednostavno sažeti u stari imperativ: – probudi se. Jer, njima dvoma je zaista stalo do one izgubljene, elementarne ljudskosti. Do budnog aktivizma. Svesne angažovanosti i angažovane svesnosti. Nije Katarinina pesma posvećena mnogim odvažnim ženama kao savremeni akt deklarativnog feminizma, nego je to pesma koja dolazi iz njenog arhajskog, avalonskog rodoslova u kojem sijaju ženske preteče i buduće kćeri, ma u kom vremenu da se rode, pesma koja poziva na buđenje zatomljene, preporađajuće ženske snage, kako je još Nikolaj Berđajev najavljivao u svojim spisima. Žena je, na početku i na kraju, ipak matrica i matica postojanja. U njoj su hrabrost i mudrost koji mogu da iskupe i ozdrave oboleli svet u nestajanju.
Protestnih pevača bilo je odvajkada, otkako je veka i čoveka. Katarina Juvančič nije samo glas bunta, njen kantautorski i antropološki rad pokriva zamašnija tematska polja, ali se ona bez sumnje nastavlja na svoje nepotkupljive prethodnike i srčane savremenike i uz gitarsku vatru Dejana Lapanje, snažnim stihom i neprestanim društvenim angažmanom, bije časnu bitku za dostojanstvo svakog ljudskog bića. Katarina Juvančič to mora da čini, sada i ovde, jer dobro zna da cenu skršenih šaka čileanskog martira Viktora Hare određuje život njegovog Manifesta u vremenu koje su mu krvnici uskratili.
A to je vreme odavno došlo, upravo nama, da se rvemo s njim.
 http://www.rocksvirke.com/

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…