Пређи на главни садржај

Susret sa životom

Susret sa životom

Posted on 28 April 2014 by heroji

Miloš Zubac

Susret sa životom
Mile Ninkov (1951 – 2014)


portret
Zagledan u nova sazvežđa Mileta Ninkova, prisećam se jedne portugalske pesme koju je u lisabonskim tavernama izvodila Argentina Santos. Žena silnog glasa dirljivo je ispovedala skupo plaćeni nauk o ljudskoj prolaznosti. Stihovi pesme govorili su o tome kako se smejemo i plačemo, plačemo i smejemo se, uvek iznova. Kako mislimo da vreme promiče, dok mi u njemu trajemo. Na koncu, kako razumemo da vreme zapravo stoji, a da smo mi oni koji prolaze. Proleće se uvek vrati, ali nevinost nikada – pevala je sinjora koja je starila onako kako stare katedrale.
Namernik koji pogleda u sazvežđa Mileta Ninkova rano će se suočiti sa spoznajom netrajnosti. Pesnikova pomirenost s večnim ponavljanjem istog, na trenutak će se ukazati u vidu otmene boemske rezignacije, da bi se ustalila u strogom upozorenju koje ima ishodište u staroj pouci o deblu i trunu u oku. Bude li ovde zadržao pogled, namernik će među treperavim lirskim zvezdama uočiti kako se jezička energija, jednom formirana u Očenaš, menja i preoblikuje. Izmenjeni obraz hrišćanske molitve, dakako, neće biti proizvoljan, pa će tu pesnikovu zvezdu on dugo i pažljivo posmatrati. Bude li i dalje mogao da gleda, namernik će doživeti viziju dalekog slanog jezera, a potom će među zvezdama spaziti svetlucav lik Ninkovljevog preteče Miroslava Antića. Osetiće namah strepnju i naučiće da je prevlada. Svako novo suočavanje s prolaznošću biće lakše, jer će primetiti da zvezde postojano isijavaju šifru Trajanja. Ostane li budan do kraja, možda će shvatiti da je od početka zaneto posmatrao – sebe.
Ovlaš iscrtanu mapu pesnikovih sazvežđa prilažem ovde kao neko ko je među prvima mogao da ih vidi. Svaki budući čitalac zacelo će načiniti drugačiji crtež, a ipak će svi oni manifestovati Jedno, bez početka i kraja.
U pesničkom poslu, Mile Ninkov je ciljano učio od odabranih. Svog starijeg lirskog brata pomenuo je u pređašnjoj knjizi, a ličnog pesničkog krstitelja otkrio je u ovoj. Antićevo prisustvo među zvezdama nije odraz naivne lirske posvete. Znatno veća vrednost je posredi. Ninkovljev talenat da sebe i određene prirodne sisteme, prema potrebi, dovede u istu frekventnu ravan, svedoči o tome koliko je negdašnji mokrinski bard uistinu živ. Poneko zna da morfološke rezonance unutar pojedinih energetskih polja deluju nesputano kroz vreme i prostor. Svaki entitet u svemiru ima svoju jedinstvenu frekvenciju, a Svetlost odlično pamti. To su zakoni koje Ninkov poznaje bolje od drugih. Razumevanje jezika Svetlosti omogućilo mu je da ličnu frekvenciju uskladi s kanalima svojih savremenika. Neki od njih, naizgled, nisu u fizičkoj ravni već hiljadama godina. Istina je, međutim, da su i te kako prisutni i da se od njih može učiti u sadašnjem trenutku. Njihove koordinate često se poklapaju s formacijom pesnikovih zvezda.
Neko će se možda naći zbunjen kada Ninkovljeve objektivne, hirurški precizne uvide, u kojima se on ponegde hladno odmiče od poezije, saobrazi delikatnoj toplini njegovih ljuvenih stihova. Nesumnjivo je da se u tom prividnom dvojstvu očituje pesnikova ljudskost i ovozemaljski teret koji nosi. Meru svoje nesvakidašnje darovitosti i istinske osetljivosti, Ninkov je uvek morao pošteno da plaća. U cenu je bilo uračunato i to što su ga ljudi često površno razumevali, očekujući da se on obavezno uklopi u ram koji su mu sami namenili. Zato bi moj prijatelj rado potpisao poznatu Antićevu opasku da se o njemu najbolje staraju oni koji ga ostave na miru.
Kao što veli divna portugalska pesma, svi se ionako u krug smejemo i plačemo, verujući da varamo vreme. Biće tako sve dok se i poslednjem od nas ne dogodi ono što je Mile Ninkov za sebe odavno odmerio. Susret sa životom.

Pogovor knjizi pesama Mileta Ninkova, Sazvežđa (Mediainvent, Novi Sad, 2010)

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…