Miloš Zubac je meni draga osoba, pa mi je teško da budem objektivan kad pišem o njegovom delu. A i što bih bio, umetnost sama po sebi nije objektivna već sasvim suprotno, subjektivna je po definiciji. Još mi nešto otežava posao – to što sam već više puta pisao i o njegovoj muzici i o njegovim knjigama. Ipak, sam Miloš mi je ovoga puta olakšao posao, jer ovo nije samo jedan u nizu njegovih albuma, ovo je i po formi drugačije od ostalih njegovih dela. I dalje je to kantautorski izraz, u najboljoj domaćoj tradiciji istog, s tim što je obogaćen u pogledu forme – pesme su, naime, u formi, ritmu i ugođaju prava pravoslavna crkvena pojanja, mada su tekstovi ipak pretežno svetovnog karaktera. Namerno ili ne, to im daje dodatnu dozu duhovnosti, koja im inače ne bi manjkala ni kada bismo isključili taj način izvođenja. Album po mom mišljenju ima tri celine. Prva je o majci, i svojoj, i Bogorodici, i učiteljici… u krajnjoj liniji o ženi, jer žena je ta koja je majčinstvom definisana. Majčins...
