ТВОЈ ПРОСТОР ЖИВОТА

Моја драга Марија,

обећао сам ти да ћу написати нешто о твојој књизи. Када сам дочитао рукопис, знао сам да то неће бити уобичајен приказ исписан у трећем лицу – рецимо, попут овога: „Марија Веселиновић је у својој другој збирци песама и кратких прозних записа”...и тако даље. Није да нисам могао тако да пишем о твом делу, него сам осетио да то неће бити природно за мене. И да ми је неупоредиво ближе ако ти се обратим овако, у писму, непосредно, као када се ти и ја дописујемо о бољкама тела и бољкама света или о љубави која их све исцељује и искупљује, било као доброта, било као лепота. Дабоме, имам у виду да ће твоја књига бити отиснута у Благодарју и рачунам и на друге очи – не само твоје – које ће читати ово писмо. Ево, док ти пишем, већ видим како нас неко знатижељно чита. Управо сада.

Када сам био младић који тек почиње да пише поезију, а рекло би се да никада нисам заиста био млад, чак ни као дечак који је увек бирао друштво старијих, један велики, општепознати песник учинио је нешто важно за мене. Није то био онај који би ти први пао на памет, мој отац, уз којег сам растао, него његов пријатељ – песник истог реда. Име намерно не помињем, важно је овде дело. Тај је песник, дакле, добио мој први лирски рукопис у руке, и није ми узвратио рецензијом, критиком нити конвенционалним есејистичким текстом. Одговорио ми је – писмом. Топлим, неочекивано отвореним, готово раскопчаним посред груди, без грама ироније за коју је он био вештак каквог нема. Тако како је мени писао, он није писао за друге, нити је говорио о њима. Осим љубави коју је осећао према мом оцу, биће да је саосећао с младим човеком који – упркос свему у овом свету а не због свега у истом свету – хоће да удари песничким путем. Ја сам још био на извору, а он је већ био близу да се улије у море вечног. Зато је то писмо било тако важно и неизмериво вредно и велико. Он је са своје позиције одлазећег видео јасно куда ћу и како ћу ја ‒ долазећи.

Наравно, нећу ни покушати да подражавам његов поступак, нити да изазивам једнаке исходе мојим писмом теби. Нису исте релације. Тек – нема лепшег начина да твојој књизи начиним поговор него што је овај. Знам да ти то разумеш. Јер Љубав је иста.

Осећајући твоје дамаре и познајући твој живот макар и поиздаље, очекивао сам снажну православну вертикалу у твојим песмама. Уистину, пулсира прокрвљено хришћанско надахнуће већ у првим стиховима, оно постојано двомиленијумско стабло које повезује земљу с Небом, а није ли то стабло заправо једна од истинитих симболичких дефиниција молитве? Николај и Јустин, два џиновска духовна стуба српскога рода из прошлога столећа, а извором изван свакога века, јесу и занос и узнос и сабир у твојим песмама. Није ме то изненадило, просто – човек који те зна, увек ће бити спреман и приправан да се у твом стварању сретне с Христом. С чежњом за небеским животом, с подвигом и вером у срцу, али и с тугом и обарајућом сумњом у сопствену снагу да се претраје на лествицама. Међутим, јесте ме изненадило с колико загасите аутентичности исписујеш нове молитвене стране у две хиљаде година изговараних и написаних речи, посвећиваних Богочовеку. Јер није то једноставно нити дохватно свакоме. Укорењивање у веру често искључује узбудљивост у делу. Када човек пронађе свој мир, он губи немир, а од немира се ствара. Стваралаштво као вечни немир света, као трепет који не престаје, као тражење док се не пронађе. Као оскудица, сиромаштво миром, из којег стварање настаје – писала си о томе. Твоја жарка Богољубивост није лишена тамних тонова у којима бије тешка сумња. Није она упућена према Христу, а и када би била – ти би јој намах окренула стрелу према себи и свом срцу. Беше ли твоје срце маратонац који подноси све ударце и прескоке и једнако – трчи? Отуда срчаност, јуначка борбеност у твојим стиховима, неодступност и када је најмучније, постојаност душе о коју удара оркан као у зидине храма, на некој чистини једног немилосрдног света. „Чиме се добија простор живота ако то није Христос?” Твоје песме верно чувају успомену на искуство непрестане битке за смирење, Јефимијине буре душа и тела. Твоје су песме узбудљиве, драга Марија. Носе динамизам пробијања кроз густу мрклину до жуђеног Светла.

Драги су ми прозни делови у књизи. Духовне минијатуре, промишљања, белешке и портрети. Подсетиш ме кадикад на Исидору, поготово у „Прецима да бих била потомак”. Изразита умност и тај силан темперамент, карактеристичан за њу, имају лепе рефлексе у твом писању и осећању. Знам да чуваш и незатајену наклоност према монаштву, попут младе Исидоре. И истински ме дотакне када у твом простору живота, омеђеном безусловном љубављу, у простору Христовог сијања, сагледам и осетим присуство твојих стваралачких и духовних претеча, у литургијској заједници која надилази временитост, из које као народ исходимо и у коју смо позвани да се једном вратимо. „У животу је важно остављати трагове, а понајвише оне које нико не може да избрише”, вели твој јунак Хусеин. Биће ова књига такав траг – моја Марија – да га једном пронађу твоји духовни потомци.

Када си ми написала да твоја књига није завршена, отписао сам ти да не треба довршавати недовршиво. И да је све што је потребно твојој књизи – већ ту. Па и крај којег нема – у „Погледу кроз двоглед” – где највећу болест нашег доба препознајеш као превелику Светлост којој је човек изнутра изложен, као неисказану Љубав, беспрекоран је завршетак твог Простора живота. И тако се враћамо бољкама, о којима ти и ја пишемо једно другом. Тим непоткупљивим учитељима и корективима, тим истинским пријатељима, непријатним и тешким, које ти откриваш као Сунце у човеку. Можеш ли бољи свршетак замислити од гледања кроз такав двоглед?

Волео бих да ово писмо буде достојно наклоности коју осећам према теби. И да буде топла добродошлица ономе ко управо упознаје твоје другорођено књижевно дело и наилази на моје речи, док крстари по твом Простору живота. У њему, као и у твом великом срцу, наћи ће се место за сваког читаоца намерника. Другачије не може, када су и простор и срце – полоњени Богу.

 

Мисли на тебе

 

Милош

 

23. фебруара 2023.

(поговор за књигу Марије Веселиновић ПРОСТОР ЖИВОТА)

Манастир Градац