ДУЛЕ РЕСАВАЦ: ЧОВЕК НОВЕ ТРАДИЦИЈЕ

Дулета Ресавца упознао сам и први пут слушао у манастиру Богоштица, током фестивала Стаза, на концерту какав се не заборавља – делом због сакрално-планинског амбијента у којем се догодио његов наступ, а делом због узбудљиве импровизаторске ситуације којој су посетиоци фестивала сведочили. Ресавац је представљао албум Приче из подсвести, који је снимио са саставом Стоикс, али је у Богоштици, стицајем околности, наступио без музичара који чине његову групу – друштво му је начинио Ивица Ђокић, хармоникашки виртуоз, човек заразне ведрине, овде као клавијатуриста. Када се прва песма Чесма шарена разлила по простору за слушање колико и по звезданом небу изнад манастира, при чему се Ресавац као певач пратио на неконвенционалном ударачком инструменту који се зове спејс-драм, осетило се да се пред људима догађа уметност сретања две изузетне личности, а још претежније – две изузетне душе у окриљу музике која уме пре него ма која друга стваралачка област да сједини целе различите а сродне светове. Чесма шарена – та деликатна песма о исконској лепоти села и сеоског живота у Србији, који сасвим нестаје из нашег искуства и свести, песма коју изводе два музичара који толико тога знају о нашем фолклору, а који својим нелокалним приступом свирању и певању дохватају сазвучја универзалне, готово космичке ширине, јесте био један од подстицаја да се моја старија кћерка озарено окрене према мени, слушајући, нескривено фасцинирана музичким даровима које прима од два човека на сцени и да ми изговори како је њихов концерт управо – чудесан. При том, Ивица и Душан наступали су у окружју десетина инструмената из многих кутака наше планете, које Ресавац носи на своје концерте и излаже их, пружајући свакоме слободу да инструмент узме у руке и да засвира. Сцена након наступа, у којој се моја деца са Светланом Спајић забављају уз Душанову изложбу, док ударачки и дувачки инструменти прелазе из руке у руку, она је која се носи у оку и срцу.

Албум Приче из подсвести доживео сам у студијском виду по повратку из Богоштице. Састав Стоикс чини квартет инструменталиста поклоњених нашој народној баштини, колико и џезу и глобалним етно-утицањима. Александар Стојић, Јован Јовановић, Иван Алексијевић и Бобан Станишић – знају како да прате Ресавца, деле с њим вештину, одмереност и симултану музичку радозналост, компетентни су, заинтересовани и наклоњени песмама које изводе. Гитариста Александар Стојић потписује музику и аранжмане, а Ресавац стихове у ауторским песмама. Њихово стваралачко партнерство јесте креативно језгро у свакој на албуму исприповеданој причи. У Чесми шареној већ су стигли на циљ када су у неотрадиционалном духу изнедрили заједно такву песму каква својом лепотом и вредношћу остаје завештана за поколења. И сама реч – неотрадиција – коју Ресавац бира као именитељ сопственог музичког усмерења, погодна је да се песме разумеју, осете и прихвате у догледу предачких дела на којима се Ресавац формирао и његове потребе да своју личну и колективну традицију увеже и удене у вишевековни континуитет српског народног музичког израза. Традиционалне песме на албуму – Димитрије, сине Митре од чије се препознатљивости и честе извођености паметно одмакло аранжманом од другога света и жанра, као и разиграна, знатно мање позната Седна баба да вечера – посвета су наслеђу из којег Ресавац исходи, а нови начини извођења ових старих песама сведоче о Ресавчевом дубоком осећању модерности традиције у складу са елиотовским доживљајем „садашњег у прошлости”.

Природно, Дуле Ресавац најближе је себи када пева своје стихове, поготово у изражајној, драматичној Где си зоро сунце мило, у чијој се лирској пређи осећа верски забрањена или условљена љубав, једна од стожерних тема балканске „емотивне историје” у успоменама нашег народа. Ресавчева људска и певачка топлина не одступају ни у једној причи из подсвести, али свој најпунији, најцеловитији израз проналазе у оваквој песми и осећа се у интерпретацији колико је Ресавцу до ње стало. Лирски мотиви на албуму имају свој завичај у фолклорном памћењу народа, нису занемарени ни слојеви грађанског певања с краја деветнаестог и почетка двадесетог столећа, а начини интерпретације остављају простор и Ресавцу и његовом саставу за игру, истраживање и огледање у музичким облицима који не припадају само нашем поднебљу. Такав амалгам донео је албум какав можете без оклевања искрено препоручити намернику из света који забаса у наш вилајет и затражи музичку препоруку – шта је то што је заиста добро у Србији. То неће рећи да су Приче из подсвести беспрекорно заокружено дело, песма с лирски најнижом резолуцијом, бећарска Не воли ме твоја мајка зато што сам тамбураш, појављује се два пута на издању, у два аранжмана који јесу добри, али сврсисходније би било да се уводна нежност Чесме шарене вратила на концу, другачије проживљена и изведена, рецимо баш онако како је Душан са Ивицом Ђокићем изнео ту песму на почетку овог записа, покрај манастира изнад Крупња. Међутим, није тешко пронаћи логику у томе што су векови, што су цела поколења, на самом извору Ресавчевог албума, а не на крају. Овај човек нове традиције зна одакле долази и шта носи у себи, баштину негује с поштовањем и одговорношћу, а нови правци простирања и могућности преобликовања фолклорне грађе и вековног народног искуства зависиће од сваког призваног уметника понаособ. Да је Ресавац истински призван, ословљен од самог живота да пева и својим гласом и стварањем учествује у трајању песме као једног од најпостојанијих емотивних ослонаца нашег народа, бива јасно у тренутку када га први пут чујете. Тој топлини, том гласу, можете сасвим да се препустите, можете и да се поверите. Оно што не можете јесте да га – не волите.

Фотограф: Јован Марјановић