НИ У РЕЧ, НИ У ЉУДЕ

Први пут сам изгубљен, Боже, после

толико година.

Ни у реч се више уздати не умем, која би

ме одано бранила од несоја, недобра и

несна. Свака ме сада поткупљиво открије

и оголи нештићена места, кад одавно не

загонетам и не користим камелеонске

вештине.

Ни у реч, а како онда у људе.

Деца расту у нас. Ми смо престали да

растемо.

Уздао бих се у ћутање, да је у мојој снази.

Она коју волим далеко је - за целу реч

која ме је изневерила и за цело ћутање

којем нисам дорастао.

Први пут сам изгубљен, Боже, а странац

детињству у којем си умео благо да ми

кажеш - добро је, било је и време...