КУЛТУРНИ ХЕРОЈИ ЗАЈЕДНИЦЕ ИЛИ БРАТСТВО СВЕТОГ ЈАКОВА

Кад је Америка у културном смислу била најјача, била је у стању да у суштини антиамеричке критике спроведене кроз популарну културу претвори у властито оружје. Најбољи амерички жанровски филмови прошлог века то по правилу потврђују. Има тога, међутим, и у популарној музици. Кад су на албуму „The Joshua Tree“ чланови групе U2 мешали фасцинацију америчким крајолицима, са критиком америчке спољне политике, до публике је углавном стизао овај први утисак. На том албуму је и песма о „брду на којем расте једне дрво“ („One Tree Hill“) у којој се каже како је неко чије презиме Боно изговара као „Џера“ певао и како је његова песма била оружје у рукама љубави и како сви ми чујемо како његова крв још вришти са натопљене земље.

Није тад било интернета, био сам клинац и нисам знао ко је био „Џера“. Прошле су године док нисам схватио да је Боно мислио на Виктора Хару (Victor Jara), чилеанског песника, кантаутора, позоришног режисера који је после Пиночевог пуча против Салвадора Аљендеа мучки убијен. Кажу да су му крвници на стадиону најпре поломили и одсекли прсте да не би могао да свира гитару.

Од Пиночеовог пуча и од смрти Харине прошло је тачно пола века. Пуч се десио 11. септембра 1973. (и стога није 11.9. 2001. први за САД сигнификантан „септембар једанаести“), а Харина смрт пет дана касније (дванаест дана уочи песниковог недочеканог четрдесет и првог рођендана). Цео тај догађај имао је, наравно, глобалну тежину, али након краја хладног рата, у великом делу света је заборављен. Није заборављен у Латинској Америци, али, показало се на веома леп начин, да није заборављен ни на Балкану, у Србији, на ексјугословенском простору.

Наиме, у издању Културног центра Војводине „Милош Црњански“ тим поводом је објављен албум „Изнад таме (песме за Виктора Хару)“. Албум је својеврсна антологија најбољих алтернативних екс-ју музичара, сви текстови су дело херцеговачког песника Мехмеда Бегића, а најзаслужнији човек за цео пројекат је песник и кантаутор Милош Зубац који је у пропратној књижици уз албум, између осталог, записао: „Ове године намириће се пола столећа од Хариног повлачења из ове стварности. Чудесно сложен свет Јужне Америке поклониће тада пажњу сећању на културног хероја заједнице, водиљу звезду када год се треба суочавати с новим манифестацијама зла. Једнако сложен и необјашњив свет Балкана, који је и сâм дословно бивао утопљен у злу, има сопствених мученика међу ствараоцима. За Виктора Хару, ипак, недовољно се овде зна. А добро би било да се зна – јер зло пред којим се он није савијао а које је могло само да му сломи тело – дух никако – исто је оно зло које и нас, из генерације у генерацију, посећује и неретко обузима. Као што светлост Хариног живота и Харине песме, може да пробуди нашу сопствену светлост и изнедри нашу рођену песму. То јесте сврха жртве коју је велики певач народа принео на олтар цивилизацијском безумљу, жртве која попут оне за човечанство кључне, од пре два миленијума, откупљује и обнавља посрнули свет“.

Читаоци нашег портала знају Милоша Зупца као аутора албума „Косовске“. Он је и поводом тог албума говорио о понешто апсурдној ситуацији да је о његовим песмама наслоњеним на традиционалну музику с Косова и Метохије више писано у Великој Британији неголи у Србији. Нема, међутим, ништа необичног у томе да је аутор албума „Косовске“ направио албум посвећен Виктору Хари. Сам Зубац, видели смо, лепо каже како је свет Латинске Америке „једнако сложен и необјашњив (као) свет Балкана“. Уосталом, све је само не тривијална коинциденција да малтене негде у исто време Иво Андрић пише о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли и о Симону Боливару као ослободиоцу. Милош Зубац такве ствари препознаје.

Требало би овде сада написати нешто и из жанра „музичке критике“, прокоментарисати барем са једном или две реченице сваку песму са албума, али то би тражило друкчији текст. Оно што, међутим, за мене представља црвену нит целог албума јесте то сасвим природно „римовање“ Балкана и Латинске Америке. Велике заслуге за то имају стихови Меше Бегића, човека који познаје оба та света, али такође не може бити случајно да се има осећај како свака песма, колико год била о Хари, исходиште има овде, на нашим странама. Јер ако су нам слични злочини и диктатори, колонизатори и угњетавачи, револуционари и ослободиоци, слични су нам ваљда и уметници; два братска краја на два краја света.

Може се то и друкчије сажети; једна од најлепших грачаничких фрески приказује Светог Јакова, а главни град Чилеа, Сантијаго, град у којем је Виктор Хара погубљен, по Светом Јакову је добио име. Веза увек има, само их треба знати видети. Милош Зубац зна да гледа.

Мухарем Баздуљ

за портал KOSOVO ONLINE