ХРАМ

Тихујемо.

Нама су и тишине појачане.

Реч је постала нереч,

једнако гласна, грлена, дивља.

Немушта олуја.

Изврнула се кожа за двоје.

Лице твога Света у наличје мога Сна.

Црква у којој си ме с надом помињала

и уснама уграђивала

у живу воштаницу,

главом надоле стоји.

Темељ јој забијен у небо.

Када будеш у њу поново укорачила,

распустићеш косу, али ћеш

пажљиво газити.

Знам да знаш.

Сведржитељ је под стопалима.