АНДРЕА

- Ко је она - упита ме знатижељно кћерка, након што су је њене ципеле с точковима довеле мени, гледајући у плавокосу девојку – жену с којом сам делио клупу у парку и управо разговарао о сновима као грађи за све могуће и немогуће светове. Меј обично непосредно постави ово питање, али сада је одабрала да пита мене. Као да ћу ја умети боље да одговорим.

- Рећи ћу ти касније. Сада ћу ти само казати да је она успешно сакрила крила.

- Мхм.

Моја саговорница с клупе љубопитиво је гледала у Меј. Почеле су да разговарају. О падовима у скејт-парку, о  идеалном шампону за косу, о путовањима, родитељима, браћи и сестрама. Сасвим природно, изгледало је као да се столећима познају. Меј је једино било необично што плавокоса жена има свега осамнаест година – деловала јој је много зрелије. Размишљао сам о томе како она већ са осамнаест зна готово све што сам ја знао с тридесет година више.

- Ти ћеш помагати људима - рекао сам јој. И нисам прећутао да ће на овој земљи имати много посла.

Када смо се поздравили – а чинило се да се никоме од нас не жури и не растаје – Меј и ја смо пошли на једну страну, она на другу. Испратили смо је и погледом како пролази поред палог дрвећа, ишчупаног у две орканске олује и изгледало је као да се мртва стабла са обе стране пута једва приметно померају док је промицала између њих.

- Њена су већа од мојих - рекла је благо Меј док ме је узимала за руку.

- Шта - питао сам је.

- Крила.