MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

МИЛОШ Зубац је српски песник који је рођен 1976. године. Одрастао је и студирао је у Новом Саду на Филозофском факултету, на Катедри за српску књижевност и језик, где је и докторирао. Може се рећи да је песник Милош Зубац таленат за писање наследио од оца, чувеног песника Пере Зупца. Брат Владимир Зубац се бави фотографијом, а савремени песник је одлучио да свој таленат употпуни музичким тоновима, који су постали његов лични печат. Његова дискографија је врло богата као и песнички рукописи , међу којима су и најновије књиге „Повратници у љубав” ( 2021 ) и „Четврта земља” ( 2022 ) .   У интервју за „Нпортал” ,  он је причао о стваралаштву, поезији, личним узорима и узорима данашње генерације , као и преношењу културног кôда. Када сте почели да пишете и ко су Вам били узори у студентским данима, а ко када сте се формирали као књижевник чија дела заслужују пажњу? Састављао сам песме као дечак иако су писмени састави били моје поље у основној шк...

Могло би се – а биће да нико о томе није још прибележио мисао – писати о једном необичном квалитету Шарлових песама. Ово интернационално име припада песнику Горану Лабудовићу, а несвакидашња вредност јесте у спрези његових наслова с телом његових песама. Помислиће свет да је именовање један подразумеван и не нарочито тежак поступак за човека од поезије. Међутим, много је стихотворних стваралаца који би посведочили да изналажење идеалне кровне шифре за песму није једноставан посао. А мало је оних који од тога начине вештину такву да постану сасвим дистинктивни у односу на њихово лирско братство и сестринство. Наслов у појединим Шарловим песмама толико происходи из целине стихова – не само као преслик кључних речи односно као компримација теме, доминантног мотива или осећања – да би песма лишена тог наслова могла да се учини обезглављеном. Поготово када се у наслову, попут оног Планета се наместила на угао пролећа , деси незаборавна песничка слика која намах увуче читаоца да се наглавач...

Соња Шешлија имала је деветнаест када је дошла у Пркос Друмски. Знао сам је од њеног првог дана на овом планету. Виђао сам је на дечјим рођенданима и гледао је како расте у лепоту житне косе, светле пути и гримизних образа. Била ми је млађа посестрима и достојна стваралачка партнерка. Писала је осећајне, питоме и сензуалне песме. Пратила се на акустичној гитари и певала их етеричним гласом који је у имагинацији уха лако могао да се надвије над здравим гелским долинама и поноситим кастелима на узвисинама. Њен глас био је калибриран за амфитеатре и сакралне просторе, црквице и храмове, ма које вероисповести. Захтевао је апсолутну тишину и пажњу. У седам година, колико је Соња Шешлија остала у Пркосу Друмском, тај састав ниједном није наступао на сакралним местима. Њен јединствени глас ретко је на концертима зазвонио онако како може. Често публика није долазила да обавезно слуша, него да необавезно разговара уз пиће. Није било могуће спиритуално повезивање с телом и душом песм...

Први пут је допутовао у Нови Сад с јесени 2008. године. Претходно смо размењивали писма. Био је карактеристично леп, мајушан човек христоликог лица, с добротом коју је нештедимице сипао из свог препознатљивог капутића. Није неговао задње мисли, нити је био способан за тако што. Када сам упознао његове родитеље и сестре близанке, разумео сам да у таквом окриљу није ни могло изаћи другачије. Много поверења је одавао јер је много поверења имао. У живот и у људе. Долазио је из другог времена. Вргорац је и данас место у којем се кућна врата не морају закључавати, у којем дата реч још важи, у којем се деца могу до ноћи безбрижно играти на улици. Тако смо се срели када је стигао у Нови Сад и тако смо се растали у Вргорцу, када се четири године касније одјављивао из овог живота. С много узајамног поверења.   Када бих му слао писма, говорио ми је да обавезно додам очево име крај његовог, како би поштар одмах знао који је Ивица Станковић. Било их је неколико у Вргорцу, чак и у истој ул...

На корицама књиге На крају алеје липа , уз додатак наслову Триптих о последњим данима , стоје имена двоје аутора и имена два града, из две земље и културе, с два континента. На фронталном црнилу с једном гримизном тачком у даљини, исписане су доследне бинарности – имена Бориса Трбића и Јелене Туцаковић , двоструки наслов књиге и градови Београд и Мелбурн , уз годину 2022 . Међутим, књига је ово о тројству мученичких судбина у два светска рата и то у распону од неколико деценија и свега стотинак сремских километара узајамне даљине, а у срцу сваке мартирске приче је стваралачка личност поклоњена ликовној уметности. Триптих о последњим данима, тако, посвећен је Даници Јовановић, Сави Шумановићу и Рафаилу Момчиловићу, које увезују животна љубав према сликарству, насилна смрт и припадање истом народу. Ово последње будући да су убијени управо зато што су били рођени као Срби. Друге кривице није било на њима. Потресна је то и дубоко упозоравајућа књига. Није да су судбине троје српских ...

У ГАЛЕРИЈИ МАТИЦЕ СРПСКЕ У Н. САДУ Прексиноћни наступ са групом Таргум у Галерији Матице српске у Н. Саду, у изванредном амбијенту, био је неформалан сусрет, неформалних људи из Н.С-а и Бгд-а, уз музику која је, такође, неформална. Скуп људи сличних афинитета, са погледом на свет којим настоје да успоставе равнотежу између осмеха и сузе, с тим да увек задрже осмех, док суза из ока клизи споро, али и прође, и опет остане осмех. Тај оптимизам се преноси кад се међусобно сретну „које куде” и које када.  И то ми је дало идеју.  Заправо, део моје замисли (ПОВРАТАК СТВАРАЛАШТВУ), јесте, да оно изворно „посело” преместимо и адаптирамо у овако отмен и аристократски амбијент, али да се изостави она уштогљеност, а уведе неформалност, ведрина духа и, дабоме теме, какве и приличе људима здравога духа.  У том смислу, прексиноћ је искоришћена прилика за окупљање у оваквим, можда и мањим просторима, као што смо то, својевремено, извели у салону конака ман. Студеница. Негде, 2...

Ако бисмо умели да чувамо оно чега је мало у нас, чували бисмо песму Милице Миловић. Чували бисмо заправо Милицу, јер та је песма спонтана еманација Миличиног духа и један од најлепших израза њене целокупне личности која се развијала с нескривеним поверењем и уздањем у Бога. Милица је уистину ретка појава у ововременој светосавској култури која је све више налик изолованом острву, обгрљеном морем антикултуре, као какав православни манастир у енклави на Косову, окружен будним непријатељством које вреба, као упаљена светлоносна зубља која одолева свеуприсутном тамнилу. Кантауторке и кантаутори који стварају подстакнути православљем код нас могу да се наброје на прсте једне руке – док је са онима који су интерпретатори богонадахнутих песама рачун нешто издашнији. Милица Миловић од таквих је, ретких и не само због тога вредних и потребних. Ова девојка пише своју песму и гласом је уздиже, а темељи су јој тешки осам стотина година. Отуда је још како добродошла у наш свет, јер српска кантауто...