МАЛА ФЕА

Соња Шешлија имала је деветнаест када је дошла у Пркос Друмски. Знао сам је од њеног првог дана на овом планету. Виђао сам је на дечјим рођенданима и гледао је како расте у лепоту житне косе, светле пути и гримизних образа.

Била ми је млађа посестрима и достојна стваралачка партнерка.

Писала је осећајне, питоме и сензуалне песме. Пратила се на акустичној гитари и певала их етеричним гласом који је у имагинацији уха лако могао да се надвије над здравим гелским долинама и поноситим кастелима на узвисинама. Њен глас био је калибриран за амфитеатре и сакралне просторе, црквице и храмове, ма које вероисповести.

Захтевао је апсолутну тишину и пажњу.

У седам година, колико је Соња Шешлија остала у Пркосу Друмском, тај састав ниједном није наступао на сакралним местима.

Њен јединствени глас ретко је на концертима зазвонио онако како може.

Често публика није долазила да обавезно слуша, него да необавезно разговара уз пиће. Није било могуће спиритуално повезивање с телом и душом песме, нити са извођачем као медијумом.

Соња је по изласку из романтичног младања понела заводљив завежљај носталгичних, сетних композиција. Њене су песме биле сасвим зреле, органске, нису се хибридно калемиле на адолесцентске узоре. Ни по чему нису одавале почетнички напор.

Свирали смо једносатне наступе у кафе-галеријама и највернију публику имали у времешним локалним чудацима који су долазили на сваки наш концерт.

Сматрали су себе уметницима и то значајним. Један од њих очекивао је Нобелову награду за књижевност и сваке године бунио се када би му она, у последњи час, неправедно измакла. Тврдо је веровао да ће следеће године сигурно добити Нобела. Чуо сам годинама касније да га још чека и да није одустао.

Други је држао да је непосредни потомак кнеза Михаила Обреновића, и да је пристојно талентован песник. Нудио нам је своје стихове да их певамо. Није био усамљен у тим понудама које сам ја увек имао љубазно да одбијем. Када бисмо окончали нашу сет листу, овај непризнати племић обавезно је наручивао „нешто од Балашевића”. Никада му нисмо услишили жељу, а лепо васпитана Соња суздржавала се да опсује. Да је племић заискао нешто од Слободана Тишме, прошао би боље.

Трећи у екипи тих померених љубитеља Пркоса Друмског био је наизглед сабран и доброћудан. Он се нудио да нам заказује наступе. С њим сам волео да попричам о поезији и животу. Имао је ћеркицу или је, бар, говорио да је има.

Четврти је писао кратку прозу коју сам чак стигао пажљиво да прочитам. Био је полугенијалан у томе што ради. Нови Сад је био његов Макондо. Оно друго пола отишло је на својеврсну лудост, али такву да би јој Шекспиров Полоније обавезно приписао систематичност.  

Иако је ова надумна галерија љубитеља културних садржаја умела да нас разгали и забави, Соња није тако замишљала своју прву публику. Међутим, ти привремени заљубљеници у нашу уметност и те како су умели да слушају. Нису разговарали док смо свирали. Њихова памет можда јесте била искочила из зглоба, али већих смо проблема имали са онима који су службено били центрирани у здравом разуму. Ти су на нашим концертима желели да чују само своје гласове.  

Прва студијска искуства моја штићеница стекла је у петроварадинском студију кантаутора, аранжера и продуцента Милорада Бате Нонина. Тамо је снимила „Године неке далеке”. Бата нас је на капији своје куће дочекивао као најрођенију децу. Између снимања, пили смо окрепљујућу кафу коју је изврсно припремала његова супруга Вука и дуго разговарали, о духу пређашњих деценија, радним акцијама, фестивалима, игранкама и изворном рокенролу. Бата је о врату носио малу златну петокраку, као утук времену у којем је овдашњи свет почео монденски да се размеће црквеним крстићима и бројаницама. Човек је био стари Чуружанин, а то су по географском родослову и физиономији душе били посве особени карактери. Остао је доследан и веран својој стази, што је подразумевало да се најчешће затекне потпуно изван магистралног музичког колосека. Певао је о родном Чуругу онако како су Американци певали о Тенесију, транспонујући њихово музичко наслеђе на војвођанску ораницу и чинећи то на матерњем језику. Знао је да уради нешто што овдашња кантауторска младеж, поклоњена америчкој и енглеској култури, углавном није умела да домаши. Међу мојим пријатељима и сарадницима, Милан Кораћ био је један од оних који то јесу могли. С почетка, знала је то и Соња ‒ њен рани ауторски рад на српском језику остао је драгоцено аутентичан.

Соња Шешлија била је девојачко чудо, сачињено од ауторског талента, дубоких увида и младалачких емотивних бомби. Писала је чаробне песме и била спремна да са мном, нимало фигуративно, искаче из воза у покрету. Увезивала је у себи женску љупкост, хировитост и одметнички карактер. Седам година су њене песме и препознатљиви глас били доминантна боја и квалитет у слојевитој аури Пркоса Друмског.

Када је напустила дружину, нисмо се растали у здравом духу, али смо се поново срели у блискости и дубоком разумевању. Имали смо много тога да исповедимо једно другом.

Најбоља ауторка с којом сам радио, волела је себе да зове Малом Феом. Касније је под овим именом окупила мали састав и одважно пошла да пронађе сопствени музички друм.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Мала Феа