JOSIP REIHL KIR

Biva tako da ljude obuzme crni san,

dotakne ih zlomornim štapićem

onaj što se hrani čovečijim

strahom, bolom i patnjom i namah

svi zaborave ko su i povedu se kao

lutke na koncu za najgorima među

sobom.

Biva i da jedan ostane budan,

nedotaknut mržnjom, dalekovid

među slepima, glasan među gluvima.

Taj usamljenik uloži jedini život

koji ima da raščini masovnu

vradžbinu i probudi ubajani svet.

Oni mu život otkinu obesno kao

leptiru krila.

Ljudi tada sasvim izgube svoj lik i

ozvere se jedni prema drugima.

Kada se namiri prva glad

zapodevača, počnu da se bude iz

košmara i strašan stid uzme da ih

posećuje, sa svetlim, blagim očima

onog jednog, najboljeg među njima.