USPOMENA NA PRKOS DRUMSKI

Bilo je to... davno, pre više od petnaest godina. Bar mislim, jer sećanje je varljiva kategorija kada je reč o lepim dešavanjima – pamtimo lepotu ali retko je naš um uokviri u tačno vreme, dan i godinu. Nekako, um smesti tu doživljenu lepotu u neko vanvremenje; verujem da nam upravo zbog toga to sećanje ostaje zanavek tu, nadohvat ruke, obogaćujući nas iznova. 

Dakle, to neko vreme pripada Novom Sadu i Prkosu Drumskom, grupi mladih muzičara okupljenih oko dobre reči i akustične muzike koja je klizila ispod prstiju mog Miloša Zubca. Tada, već su iza sebe imali veliki broj svirki i nastupa – nekolicini sam prisustvovala, vazda iznova oduševljena. Bili su drugačiji, bili su darujući, bili su neponovljivi. Sećanja mi sad preskaču jedna preko drugih, mešaju se, stvaraju u meni još čvršću nevidljivu nit pokazujući mi, ponovo, koliko su neki trenuci dragoceni i zbog čega su vanvremenski – jednom, idući ka Novom Sadu, u vozu sam napisala pesmu, na nekom poluzgužvanom papiru sa olovkom koja je bila na izdisaju. Sedeći kod Miloša i Gaše, još su tad bili na Bulevaru, dala sam papir Milošu uz objašnjenje da sam mu napisala pesmu. Odmah je uzeo gitaru i počeo da svira, tačno kao da je tog trena postao neki provodnik Vaseljenski, neko ko je među nas stigao da bi nas darovao... Gaša mu se pridružila i za čas, gledajući u onaj papir, oni su stvorili pesmu koja se kasnije našla na njihovom repertoaru i na nosačima zvuka, a i u mojoj knjizi poezije, s posvetom. I tako je Prkos Drumski ovekovečio čak tri moje pesme, i time, i mene učinio vanvremenskom. 

Napravih predug uvod u sećanje na dan kada sam doživela da se zbog mene jedne svira čitav koncert... Bilo je to, mislim, s početka jeseni; Prkos Drumski je trebao da svira u nekom novosadskom klubu. Naravno da sam pošla da ih čujem, nemajući pojma da se u međuvremenu na grad spustila oluja koja je pokidala kablove sa bandera, ostavljajući čitava naselja u mraku. Na stanici čekao me je Miloš, uz zagrljaj koji se ne da drugačije opisati no kao onjeginovski, i poveo me nekud duž novosadskih ulica. Na moja pitanja nije hteo da odgovori drugačije nego sa: Strpi se, videćeš... I tako smo stigli do neke kuće koja se, prolaskom kroz kapiju, otvorila kao portal – osvetljen trem, na njemu jedna stolica a ispred, u dvorištu, tačno ispod trema razvučeno ozvučenje, i oni svako za svojim instrumentom. 

Prkos Drumski je te noći svirao koncert samo za moje uši, za mene jednu, u kući Sonjinoj. Nisam dovoljno rečita da bih umela da prepričam osećanja koja su me tada za obe ruke vodila, znam da sam plakala, plakala, plakala... Od lepote, od milja, od toliko mnogo poezike sručene na mene malu kao iz Nebeskog levka... 

Do nedavno, nisam znala da je Sonja pesnik, istinski pesnik koga je Tvorac darovao duplo, baš kao mog Miloša. Sonja i Isidora su, uz Gašu, oduvek za mene bili anđeoski glasovi, no, tek nedavno, promišlju Svevidećeg, nakon toliko godina a u pravi čas pročitah nekoliko pesama iscurelih iz oka te iste Sonje, i ostadoh zatečena. Zavuče mi se njena reč pod kožu, uđe u krvotok i tu ostade da traje, sigurna sam – dok me ima. I, nedugo potom, stigla su mi dva cd-a, dva muzička albuma koja su me danas ponovo darovala, iznenadila, obogatila, potsetila na krila mog Miloša i ljude koje sam, zahvaljujući njemu, svojim nazvala – Nevenu, milu Isidoru, Nemanju, kroz poetsku reč Miloša Galetina... Pustila sam cd i sela, zatvorenih očiju, svesna da se svaka nota i svaka biserna kap glasa utapa u zidove mog stana, mog bića, mog Kosmosa... Na samom početku čuh glas nepoznat a čudno poznat; tek znatno kasnije, kada sam ustala i uzela omot u ruke videh – Milena Zubac. I istog trenutka vremeplov me prebaci u dan kada sam otišla da vidim to malo čudo, tek rođeno, Perinu unuku, Miloševu ćerku, Milenu. 

Ovaj omaž koji sad pišem ne pripada komercijalnoj svrsi, i neću reći da album Sonje Segić treba svaka kuća da ima, jer ne treba. Ovu poeziku, ovu liriku iz njene gitare, ovaj splet krila anđeoskih treba da imaju ljudi koji srcem vide, koliko god da ih na Planeti ima. Ne znam da li se i gde mogu kupiti ovi biseri – znam da moji zidovi skupa sa mnom od lepote plaču, i znam da ću sa sveta ovog otići darovana, dotaknuta vanvremenskom lepotom koja će, i dok budem hodila drugom obalom, za mnom tragove ostavljati...

Svetlana Fucić