САМОТЊАК

На путу за Приједор, надомак

Вуковара, Милан и ја срели смо се

сами са собом – наши гласови

јавили су се са звучника,

с београдске радио станице

чији је сигнал упорно одолевао

док је аутомобил промицао кроз

аветни град.

На задњем седишту, поред мог

ћутљивог оца, мешкољила се

Антићева сена. Стихови које смо

певали били су његови.

Исто присуство, само у боји чистог

злата, осетио сам у галерији у

којој смо му касније посветили вече.

Ипак, највише га могло бити у

оном црном псу самотњаку који је

на Миланове и моје очи, од једне

обале до друге, прегазио Сану.

 

Приједор, 6. септембра 2025.

Фотографија Бранислава Лучића