ИВИЦА БЕГИН СТАНКОВИЋ

Први пут је допутовао у Нови Сад с јесени 2008. године. Претходно смо размењивали писма. Био је карактеристично леп, мајушан човек христоликог лица, с добротом коју је нештедимице сипао из свог препознатљивог капутића. Није неговао задње мисли, нити је био способан за тако што. Када сам упознао његове родитеље и сестре близанке, разумео сам да у таквом окриљу није ни могло изаћи другачије. Много поверења је одавао јер је много поверења имао. У живот и у људе. Долазио је из другог времена. Вргорац је и данас место у којем се кућна врата не морају закључавати, у којем дата реч још важи, у којем се деца могу до ноћи безбрижно играти на улици.

Тако смо се срели када је стигао у Нови Сад и тако смо се растали у Вргорцу, када се четири године касније одјављивао из овог живота.

С много узајамног поверења.  

Када бих му слао писма, говорио ми је да обавезно додам очево име крај његовог, како би поштар одмах знао који је Ивица Станковић. Било их је неколико у Вргорцу, чак и у истој улици Тина Ујевића, али је само један био Бегин. Беге је у матичне књиге био уписан као Слободан, мада га тим именом нико није звао.

Ивица је Нови Сад познавао једино из Балашевићевих стихова. Знао је градске улице и топониме које је попут легендарних места још од детињства усвајао из његових песама. Хтео је да га одведем у Цвијићеву улицу, на Салајку, да му покажем џез клуб који је држао Балашевићев пијаниста и још понешто.

У гепеку је увек као завичајни дар носио ракију од кошћеле, уз обавезне дечје поклоне за моју Милену.

Говорио је да она може постати сликар и да ће он куповати њена платна. Звао ју је „Мали Миш”.

Једном приликом, Драганина мајка замолила га је да јој из Далмације, њеног родног поднебља, донесе олеандер. Ивица је стабљику пазио на путу као највећу драгоценост и изгледао је веома растерећено када ју је целу извадио из аутомобила.

Мој далматински друг нарочиту наклоност и нежност гајио је према девојкама које су лепотом и талентом чиниле озрачје Пркоса Друмског. Чудио се како их налазим или како оне то пронађу мене. Поштовао их је као целе личности и дивио се њиховој привлачности.

Када смо једном згодом разговарали у Загребу, питао сам га какву жену он заправо тражи. Да ли ону која ће га дочекивати код куће на повратку с његових тулума и путешествија по региону.

Сетно ми је одвратио да тражи ону сродну душу која ће с њим поделити те тулуме и путовања, с којом ће све моћи да ради скупа.

Није желео сидро за своју бродицу, него сапутницу с којом ће моћи у веће даљине и дубине.

Ивица Станковић био је пети човек Оловног Плеса. Ова четворица ни око чега нису могла да се договоре. Никада нисам видео квартет таквих пријатеља, који се помало ван сваке памети воле, а који никако не умеју да се сместе под исту капу. Имали су непресушан таленат и изврсних песама у преобиљу, више него ма који састав у Хрватској, али нису умели да одлуче хоће ли да буду препознатљив рокенрол бенд или локална андерграунд појава. Опет, имали су једног Ивицу да ломи преко колена. Мали човек одлучио би уместо њих, договорио би концерт, стрпао момке у кола и пошао с њима.

За Оловни Плес био је спреман да потегне и преко својих могућности.

Ивица Станковић одржавао је сваке године музички фестивал на свом добру у Котезима. Музика је била његова храна. Сањао је о џез фестивалу који ће направити. Имао је истетовираног саксофонисту на десној подлактици, а у Сијетлу, пријатеља с џез клубом у власништву. Наоко случајно, стекао га је у Дубровнику. Бен Догерти покушавао је као изгубљени туриста да пронађе Страдун, када га је спазио Ивица, тада дубровачки студент. Узео га је у кола, показао му стари град, одвео га потом у Вргорац, и оставио га својим родитељима који нису говорили ни реч енглеског. Међутим, умели су Бен Догерти и Станковићи заједно да ћуте сасвим пријатно и природно. Американац је остао тамо више од месец дана. Касније се радо враћао у Вргорац или је крстарио са Ивицом по балканским земљама.  

Када би се затекао на неком концерту, Ивица је касно у ноћ умео да ме позове путем мобилног телефона не би ли ме укључио и поделио са мном свој доживљај. Поготово ако би то био загребачки наступ Оловног Плеса.

Његови чести позиви и његово лековито присуство јесу оне малобројне ствари које ми данас недостају у животу.

Његово дубоко и верно пријатељство ‒ један од разлога, због којих се истом овом животу радујем и дивим као чудесном делу космичке љубави.

Растом најмањи пријатељ кога сам икада стекао, па тако брзо изгубио, Ивица Бегин Станковић био је онај с највећим и најбољим срцем.

Океан у ораховој љусци.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Ивица Бегин Станковић