НА КРАЈУ АЛЕЈЕ ЛИПА: Триптих о последњим данима

На корицама књиге На крају алеје липа, уз додатак наслову Триптих о последњим данима, стоје имена двоје аутора и имена два града, из две земље и културе, с два континента. На фронталном црнилу с једном гримизном тачком у даљини, исписане су доследне бинарности – имена Бориса Трбића и Јелене Туцаковић, двоструки наслов књиге и градови Београд и Мелбурн, уз годину 2022. Међутим, књига је ово о тројству мученичких судбина у два светска рата и то у распону од неколико деценија и свега стотинак сремских километара узајамне даљине, а у срцу сваке мартирске приче је стваралачка личност поклоњена ликовној уметности. Триптих о последњим данима, тако, посвећен је Даници Јовановић, Сави Шумановићу и Рафаилу Момчиловићу, које увезују животна љубав према сликарству, насилна смрт и припадање истом народу. Ово последње будући да су убијени управо зато што су били рођени као Срби. Друге кривице није било на њима.

Потресна је то и дубоко упозоравајућа књига. Није да су судбине троје српских сликара биле непознате или затајене у другој половини минулог столећа. Поготово се она Саве Шумановића није могла прећутати. Ипак, нико ове три истините страдалне приче није лоцирао у један припадајући контекст као што су то учинили Борис и Јелена. А када се биографски елементи поређају у адекватну раван, као звезде у констелацију, онда много шта може да буде јасније. Чак ни редослед страдања не бива насумичан, као ни с намером измењен хронолошки след догађања – како у предслову књизи назначавају аутори, бирајући само одмерено наговештавање и уздржавајући се од ма чега експлицитног у закључивању. Они су читаоцу понудили отворено дело. Онеспокојавајуће, али својом суштином ипак – утешно. До те неочекиване утехе и суштине свако мора да се пробије сам.

Прва је овде 1914. године посечена једна младост – Даница Јовановић још је са својих двадесет осам зима, по повратку из Минхена где се школовала, била велико обећање српске модернистичке ликовне уметности, „страсно заљубљена у сликарство”, речима Живорада Настасијевића, једног од четворице из чувене породице и једног од протагониста књиге, који је Даницу по месту њеног рођења једноставно звао – Бешка. Потом је 1941. године сурово уморен један старешина манастира, шишатовачки игуман Рафаило Момчиловић, који зарад свог монашког избора није могао да се посвети сликарству онолико колико је хтео, али је осим у Београду, пристојно ликовно образовање стицао у Москви, Венецији и Риму. Попут Надежде Петровић, био је полазник чувене Кутликове српске цртачке школе. На концу, 1942. године, убијена је једна до краја развијена, изузетна стваралачка личност европског калибра и домета – Сава Шумановић, који је у Паризу провео важне формативне године. Дакле, млада жена, православни духовник и напослетку чиста уметничка генијалност – све је то покошено. Сви су били сликари и свих троје били су изразито отворени за одласке по знања и искуства у друге земље и градове, али и намерни да се врате у отаџбину и остану близу свом народу. Да су туђину одабрали за дом, њихов би овоземаљски живот сасвим извесно био дужи. Али није та једноставна чињеница она коју би аутори триптиха о последњим данима акцентовали иако је не би ни порекли. Њихово осећање водило их је до другачијих, темељнијих и сложенијих увида.

Хотимична интервенција у хронологији, која Рафаила Момчиловића смешта на треће место, Саву Шумановића помера у средину, а Даницу Јовановић оставља на почетку трагичних догађаја, успоставља тријаду младости, генијалности и аскетске христоликости у једном поретку чија се симболичка снага не мора истицати. У два планетарна ратна огња постојала је преочигледна намера да се народ којем су јунаци књиге припадали затре и нескривена мотивација да се прво убије младост како не би изродила неку будућу младост, да се потом убије уметност као врхунски израз културе тог народа и да се на крају усмрти његова вековна побожност. Да се сломи вера која је претходно претрајала цела столећа. То је механизам који је био толико јасан да су га многи Срби после 1945. сасвим заборавили и избрисали из своје историјске свести. Крај прошлог столећа показао је да је механизам једнако активан.

Поменутом тријадом аутори су нам пружили мистеријски кључ – а он је у дубокохришћанском искуству страдања и жртве. Један слој испод, кључ је изворно онај антички, трагедијски, који у коначници постаје литургијски. У исконској трагедији – не оној Аристотеловој као искључиво књижевном појму – срж је била у човековом уздизању према поистовећивању с божанским кроз искуство одузимања. Све што се у трагедији збивало било је тако зато што је човек изгубио славу која му припада и то због нечега што не происходи из његове природе, дакле грешком или огрешењем на које он није могао да утиче. Човек који није свестан своје лишености не може заиста ни да пати – осећао је Платон. Отуда у првој драми, оној Данице Јовановић, још постоји неразумевање – јунакиња покушава да се расправи са аустријским иследником будући да говори његов језик, у жељи да му објасни како је све ово само – грешка. Како није заслужила казну која јој је изречена. У другој драми, Саве Шумановића, већ постоји тамно разумевање намењене судбине. Наш велики сликар може да разговара са својим џелатима, али не доводи у питање њихову пресуду, не расправља се и целу буру и борбу он смешта унутар себе – не екстерно, према свету, него управо у себе, испод очију где – како је написао његов пријатељ Растко Петровић а ова књига узела његове речи за својеврсни пролог – лепота буде тако близу да се зеницама може дотакнути али да је иза свега тога чаробног увек само и једино смрт. Друга драма је већ буђење трагедијског искуства, без чега нема рађања истинске личности. Трећа је драма зато уздизање трагедијског у литургијско, потпуним поистовећивањем с распетим Богом у искуству Рафаила Момчиловића, потоњег свештеномученика Српске православне цркве. Код њега је већ присутна дубока помиреност и свест о жртви која се непрестано има подносити за посрнуло човечанство. У оваквој перспективи – појединачне трагедије троје српских сликара огледало су јединствене трагедије њиховог народа, у историјском и симболичком смислу непорециве и колосално велике. Шумановићева слика Липова алеја, која се отвори оку када се књига Триптих о последњим данима окрене и погледају њена леђа, јесте једна дохватна утеха за читаоца уколико плавет на крају дрвореда препозна као онај завичај којем се свака жртва на концу морала вратити.

Одлука Бориса Трбића и Јелене Туцаковић да заједно напишу овакво дело – обогаћено ликовним репродукцијама и примењеним и примереним цртежима – такође је вишезначна и вредна. Не догађа се често у нашој култури да књижевност партнерски настаје, али када се деси – такав поступак увек имплицира изразито будну свест о потреби да се у заједништву проговори о кључним идентитетским местима наше културе и историје. Давно је Бела Хамваш с Каталин Кемењ исписао заједничку књигу, посвећену савременом мађарском сликарству, а знано је да ни једно од њих двоје на својој страни, ни пре ни после, није имало институционалну потпору нити препознавање већине. Није стога необично што се двоје српских састваралаца определило за самостално издање иако су се бавили темом која је национално вредна и којом би морале да се баве институције. Можда ће некоме бити необично нешто друго. Иако је На крају алеје липа дело с документарном основом, оно је заправо књижевност првог реда. Изузетна литерарност и стилска префињеност једне од најпотребнијих књига које се управо у садашњици могу прочитати на српском језику свакако припада даровима Бориса Трбића и Јелене Туцаковић. Међутим, у епилогу књиге из дела светих апостола може се очитати и порекло њиховог надахнућа које непогрешиво води до изворишта идеје да се Триптих о последњим данима испише и дарује роду и поколењу, али и јединог могућег извора оне надљудске снаге да се описане муке троје српских сликара уопште издрже:    

„Њима је након свог страдања, такође, многим неоспорним доказима показао да је жив...”    

 

На Светог Саву, 27. јануара 2023.