КОТЕШКИ БЛУЗ (Резервна култура)

Већ други дан те нема друже

а опет разговарам с тобом.

Синоћ је била олуја овдје на Виру

а вечерас бура удара у прозоре.

 

Толико сам пута себи рекао да не знам писати

и све написано подерао,

а сад ми опет навире идеја

да се напише књига о нама.

 

Књига о пријатељству.

 

Роби је већ написао пјесму

и у ријечи ставио ово наше садашње стање

                                                                              – без комада душе...

Тако се некако осјећамо сви ми који те волимо.

 

Сад се осврћем на ове наше четири године.

Загледавам се у себе и у све тренутке које памтим

и чини ми се да је сваки имао свој мирис,

сваки је имао свој звук.

Од првог трена...

 

Сјећаш ли се?...

 

...Нашег првог сусрета

кад смо се дубоко загледали у очи.

Као да смо се коначно нашли након бескрајног лутања.

У Дубровнику, средином свибња 2008,

ја сам био кум на Никшином вјенчању.

А ти, како је оно Никшина мама рекла,

мали Вргорчанин који је становао као студент

код њих у гарсонијери и који би свако љето

по одласку у Вргорац одврнио жаруљу у соби.

Мора да си јој се нешто замјерио 

али ја још нисам упознао човјека тако широке душе.

Толико си нам пуно дао у тим ријетким тренуцима

који су се опет чинили тако дуги,

као да никада неће престати.

 

Сјећаш ли се?...

 

Глазба нас је повезала.

Све нас.

Банду одметничку.

Некако се поклопило да смо се упознали док су Оловњаци

још били у повојима па смо заједно расли.

Од нашег првог доласка у Котезе постао си пети члан бенда.

И не само мог, већ сваког који се одазвао твом позиву.

Постао си душа Пркоса, Чопора и Оловног плеса.

Ти си нас повезао брате!

Све нас расуте по свијету.

Твоја потрага за пријатељима одвела те у Задар до Робија... у Нови Сад до Милоша, Соње, Симице, Невене, Николе, Ивана, у Београд до Маје, Дробише, Сање и Вање, у Котор до Исидоре и Аце... у Дуго Село до Вјерана, Бојана, Стипе и мене... у Загреб до Луке, Нине, Ивана и тко зна до кога све не.

Толике си људе зближио и насмијао

и довео нас у ону своју малу камену кућу да ти свирамо.

И свирали смо до краја.

Оловњаци су коначно одсвирали Мртво Сунце уживо.

И то на твом спроводу, друже!

Вјеројатно никад нисмо свирали пред толико људи као тада.

До задњег трена нисам био сигуран хоћу ли моћи пустити глас.

И колико је било тешко, било је нешто ослобађајуће у томе.

Једино не замјери што смо Лука и ја били мало раштимани.

Ти би ионако рекао: ма немој ми сад штимат гитару, него свирај!

Е да...

Ајде, свирај друже!

Лепу протину кћи.

 

Сјећаш се?...

Нашег љетовања на Вису и на Брачу...

Гдје се сваки излежавамо на свом дијелу плаже.

...у Котезима...

Толико сам се преждерао ћевапа у тој кући...

и толико тога...

Увијек  ми је требало дуго да се вратим у нормалу након Котеза.

Као и након наших путовања у Нови Сад.

Сјећаш ли се?...

...колико си пива попио до границе

док смо слушали „неко прогресивно срање”.

Сјећаш ли се оног призора код Жупање кад је на западу Сунце залазило а на истоку пун Мјесец излазио. Све у истом трену.

Сјећаш ли се кад је Роби на граници извадио нож и рекао – сакриј ово!

А ми смо у гепеку имали тридесет литара вина и пет литара ракије.

И правац у Србију. У Нови Сад.

У освајање тврђаве.

У Галерију Градић, гдје си ти након фајрунта газди рекао

 – Какав фајрунт? Ја сам платио да се свира до 2!

А сутрадан си се ишао испричати и средио нам још једну свирку.

Е мој друже!

Толико тога си нам дао.

Толико тога...

 

Роби и ја смо занијемили оног дана у Сплиту,

посљедњег који смо те видјели.

А ти си смогао снаге да нам стиснеш руку док смо те љубили у чело и рекао си

– Шта је, лито је, а?

– Да – рекох – снимамо Робијев весели албум!

А, сумњам! – рекао си.

Возили смо се без ријечи према Задру и гледали Сунце које тоне.

Било је то дуго путовање.

Ти знаш како Робија вожња умара.

Ипак, нитко није чуо твоје посљедње ријечи.

That's the way it goes – рекао би Townes Van Zandt.

 

Ушао сам у твоју собу и узео књигу од Johna Densmora.

Предао сам је Робију.

Надам се да си ју прочитао.

Пожелио сам узети још нешто а онда сам ослухнуо смијех у твом стану.

Смијех на карминама.

Схватио сам да си оно најбоље усадио у нас.

Успомене које нас хране.

Као и у времену између наших сусрета.

Ријетких али моћних.

 

За крај да ти кажем – албум је готов!

Зове се Koteški blues.

 

„...друговах с мајсторима и учих се стрпљењу

сад их тихо волим и боље разумијем...”

 

Хвала ти, друже!

 

                                                                твој Томо (21. 7. 2012)

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)