ГОРАН ЛАБУДОВИЋ ШАРЛО И ВЕШТИНА ИМЕНОВАЊА СТВАРИ

Могло би се – а биће да нико о томе није још прибележио мисао – писати о једном необичном квалитету Шарлових песама. Ово интернационално име припада песнику Горану Лабудовићу, а несвакидашња вредност јесте у спрези његових наслова с телом његових песама. Помислиће свет да је именовање један подразумеван и не нарочито тежак поступак за човека од поезије. Међутим, много је стихотворних стваралаца који би посведочили да изналажење идеалне кровне шифре за песму није једноставан посао. А мало је оних који од тога начине вештину такву да постану сасвим дистинктивни у односу на њихово лирско братство и сестринство. Наслов у појединим Шарловим песмама толико происходи из целине стихова – не само као преслик кључних речи односно као компримација теме, доминантног мотива или осећања – да би песма лишена тог наслова могла да се учини обезглављеном. Поготово када се у наслову, попут оног Планета се наместила на угао пролећа, деси незаборавна песничка слика која намах увуче читаоца да се наглавачке спусти у песму као када се с дока без оклевања скаче у плавет и свежину мора. Између наслова и лирског текста, дакле, веза је овде органски снажна попут оне између песниковог властитог имена, презимена и надимка који је једном, у времену, сâм себи придодао. Шарло је Горану Лабудовићу уистину оно што је наслов његовој песми.

Већ је прва у његовом Друштвеном књиговодству од таквих, с називом над којим читалац може да се замисли, да се препусти тиховању или медитацији. Време се успорава ћутњом. Шарлове насловне реченице су попут коана, сублимисане мисаоне енергије у речи које ваља читати више пута, наглас, као расковничку чаробњачку басму пре но што се врата отворе и ступи у саму кућу песме. А у њој – посве јединствена, другачија, аутономна равнотежа памтљивих, луцидних, одважних лирских слика, у садејству са упечатљивим антиномијама и благом, отменом, свеприсутном иронијом, једна гравитација која помирује дивергентност симултаног отклањања од поезије и приклањања поезији. Шарлово је песништво управо на тим сукобљеним па измиреним силама подигнуто – киша се залеће као троскокаш са океана и разбија под јаром невидећег, рећи ће један од карактеристичних стихова у збирци, под једнако за песника карактеристичним насловом (Мердевине за кишу) који се могу, независно од афинитета читаоца, означити као изузетни. Шарлов песнички језик уздиже се на подстицајном трењу, изазваном константним примицањем лирици и одмицањем од ње. Час севне и узноси поетичност, час затамни и обара диверзантска бирократичност, у лексици, у рефлексији, па и у осећању. Шарло је песник једног истанчаног лиризма који непрестано има да премошћује иронијом натопљене јазове око утврде његове сопствене осећајности.

Било би играње на сигурно ако би се родослову ове поезије у претке убројали надреалисти. Шарлове неконвенционалне слике, са обе стране Арагоновог хоризонта златног разума, одиста генеришу своје порекло у надреалистичком књижевном и ликовном искуству. Међутим, поезија је то која је са авангардног извора провучена кроз канале модернистичке уметности из друге половине прошлога столећа а која не прилази ескапистички садашњици, у добу које није заслужило да се ма каквом новом књижевном епохом назове, него управо ту и такву садашњицу изобилно користи као ресурс за своје мотиве и теме. Баш због тога или можда упркос томе, Горан Лабудовић Шарло објавиће се и у овој књизи као песник љубави, један од најсамосвојнијих и најдрагоценијих у српској савременој књижевности, јер његово стваралачко сучељавање с баналностима и бездухом садашњости изазваће сваки пут, у свакој збирци, па и у Друштвеном књиговодству, неочекивану поезију попут оне У очима боје хамбурга, на самом концу књиге, где се љубав за којом трагају сви, она коју хоће да певањем призову и припитоме сви, јавља у инкарнацији какву још нисмо видели и исти одговор који песништво даје из столећа у столеће опет се указује у облику који нам се наједном чини посве новим. У таквим се лирским тренуцима уметност препорађа и мајсторство онога који уме да именује ствари очитује се у најлепшим изданцима његове песничке вештине.

У Новом Саду, 2. децембра 2022.

La Vie (Марк Шагал)