MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Туђи живот – једно је поглавље у последњој за живота објављеној књизи Сема Шепарда. Наслов нарочито примерен каснодецембарским данима. Наднет над ове две убојне речи, размишљао сам о њиховој примењивости на човека у затрованом претпразничном бунару у који упада из године у годину, хтео – не хтео, волео – не волео. Грађанске прославе и такозвани дочеци овдашњем свету одавно нису ништа суштаствено донели, али су комад по комад суштине незнаногде однели. Карактеристична врева, омасовљена ужурбаност и опсенарска празнична стимулација, толико изражени у завршним датумима једне календарске године, могу се осетити голим телом као што се увек може намирисати општа варка у погону. Једна колективно дељена лаж као друштвени споразум, међу другим конвенцијама на које се ослањамо а нису мање неистините. Јер ништа се не довршава 31. децембра, нити ишта заиста почиње 1. јануара. Човек који је и најмање у дослуху с природом, лакше би се уравнао са зимским концем и пролећним почетком и таква промена ци...

Са зрелошћу која се заиста не може очекивати, а још мање се може откривати у његовом узрасту – Алекса Данић, београдски гимназијалац и гитариста, снимио је ауторски првенац на којем је у десет инструменталних тема показао изразит композиторски дар, изузетну извођачку технику и осећајност која прелепо увезује та два обавезна елемента, неопходна за сваког гитаристу који само својим голим инструментом хоће да подигне нове музичке светове. Уистину, на снимцима, као и на концертима, чућете углавном једну гитару и видети једног дечака како чини да та гитара проговори пуним, богатим језиком. Алекса је привржен музици коју воли, с којом је растао, америчким кантри, латино и блуз изворима пре свега, а од чувених инструменталиста најближи је Аустралијанцу Томију Емануелу, међутим већ је успео да изваја сопствени звук и успешно утисне лични печат на жанр у којем се као аутор и интерпретатор огледа. Његово време тек долази – рећи ће фраза – али биће да је Алекса заправо дошао у наше време из сопст...

Припремајћи се синоћ да вечерас прочитам неколико песама из књиге „Повратници у љубав ” Милоша Зубца, читајући је други пут, ја сам се потпуно утопила у једно море духовности и љубави. Стављала сам папириће на свакој другој страници у мислима: „е, ово морам читати! ” . Видевши после да је књига сва начичкана папирићима, читах је и трећи пут да се некако сведем на пристојну меру. Немогуће је изаћи из магије коју ова књига носи. Фотографисала сам песме и слала пријатељима, јер нисам могла сама да поднесем емоцију коју у мени изазива његова поезија. Нешто има... Све има... Дубокоумност. Осећајност. Смиреност. Стил. Став. Из његове песме се не може побећи. Она захтева да останеш и да је гледаш, и она тебе да гледа, ћутке...И да јој кажеш: „Да, то је то! ” Она је ограђена чврстим зидом истине, она је покривена небом као куполом која не прокишњава, а унутар ње ври љубав. То је поезија која не увесељава, то је поезија која не плаши, то је поезија која не теши наивно, она ти стави рук...

MILOŠ ZUBAC, ČETVRTA ZEMLJA, GRAFOPRINT, GORNJI MILANOVAC, 2022. NEŠTO DRUGAČIJE Sad već po pravilu, kad se novom knjigom javi Miloš Zubac, novosadski umjetnik, pjesnik, kantautor, kritičar, znamo da će tu biti nešto drugačije kako spram većine produkcije, tako i spram autorovog ranijeg rada. Tako i u ovoj knjizi, Zubac je u svom tipičnom „razvedenom ”   i eklektičnom stilu, u raskošno izdatoj i pomno, „starinski” uređenoj tvrdoukoričenoj knjizi – kao u nekom vizualnom presliku vlastitog spisateljskog talenta – sabrao vlastite recentne tekstove različitih žanrova. Ili, kako sam sebi svojstvenom preciznošću na početku sabire pomno, navodeći da se u ovoj knjizi čuvaju: „šezdeset četiri eseja / dve legende / dvadeset dva prevedena pisma / deset razgovora / tri pesme.” Kod mnogih, ovako sakupljeni tekstovi pokazivali bi „iz aviona” neku vrst nagomilanih prikrivenih marginalija ili, još češće i sve raširenije svaštarenje. Kod Zupca, riječ je o oglednoj suprotnosti takvoj lošoj praks...

Постоји прича о једној необичној девојци која је добила књижевну награду за стихове што их је написала још с петнаест година. Награда је била у штампању прве песничке збирке. Девојка је ту могућност елегантно одбила, сматрајући да њене песме – макар биле потврђене и поткрепљене утисцима неколицине књижевних ауторитета ‒ још нису дозреле за вековање у корицама једне праве књиге. Године су пролазиле, девојка је постала жена и мајка , поезија јој је више остала неутажена жеђ него што је постала утољена потреба, материјална стварност на коју је морала да пристане удаљавала ју је некада и силом од уметности, али она би јој се изнова тврдоглаво враћала, вођена сопственом Аријаднином нити, увек када је требало да се исцели од сваковрсних животних разочарања и пронађе своју изгубљену сврху. Након једног одважног јавног чина с немалом митолошком тежином разогревања старог и каљења новог идентитета у ватри, након чега је за нашу јунакињу сазнало неупоредиво више људи него што је то заиста било...

„Pevač je stajao na ulici, nesvesno češući svoje otvorene rane, u prljavoj odeći, zaokupljen razgovorom s nekim koga nije bilo tu; u svakoj rastrzanoj melodiji krilo se sećanje na nešto što se moglo dogoditi, kletva upućena onom što se moralo zbiti – a nije, u trenutku kada je preostalo samo ono čega nikada nije ni bilo” – napisao je Grejl Markus, u svojoj knjizi o Dorsima. Počinjem moju reč posvećenu Đorđu ovim prepisom, mada naoko nema veze s njim čak i ako se Džim Morison pominje u Matićevom romanu. A duboko ima – jer Markusovo literarno poniranje u srž američke rokenrol baštine može naći ekvivalent kod nas jedino u Đorđu Matiću. Pritom, Markusovu knjigu preveo je Zoran Paunović, koji je prvi imao znanja i hrabrosti da transponuje na srpski jezik Džojsovog Uliksa , delo koje (znaju to mnogi, ali vremena su takva da ni u šta ne može čovek više biti siguran) počiva na priči o jednom od velikih emigranata svetske literature – Odiseju. Ovaj citat je značajan i zbog pozicije Markusovog ...

Само да себе издржим у данима када беспрекорно знам како ће ме и моја уметност издати, како ће ме се глатко  одрећи пошто ме сви напусте и како ће ми надомак небеског сплава неко подсмешљиво рећи да она није никада била довољно вредна да ме преведе преко.   Само да себе издржим у ноћима када предобро видим како смо се ти и ја растали одавно а наша тела су заборавила да пођу па се дотичу само по земаљској навици и брзо потом устукну јер нешто није како треба да буде и нас у тим кућама нема.   Само да себе издржим у овој пиратској верзији сопственог живота с лошом сликом и још горим звуком, у којој ми старе болести и војне подмећу као нове и пишу ми улогу коју не желим да играм.   Само да себе издржим ‒ а тебе и овај подваљени свет издржаћу већ некако.   16. априла 2022. /записано на концерту Николе Врањковића/