ШТА ЈЕ НАМА НОВА ГОДИНА

Туђи живот – једно је поглавље у последњој за живота објављеној књизи Сема Шепарда. Наслов нарочито примерен каснодецембарским данима. Наднет над ове две убојне речи, размишљао сам о њиховој примењивости на човека у затрованом претпразничном бунару у који упада из године у годину, хтео – не хтео, волео – не волео. Грађанске прославе и такозвани дочеци овдашњем свету одавно нису ништа суштаствено донели, али су комад по комад суштине незнаногде однели. Карактеристична врева, омасовљена ужурбаност и опсенарска празнична стимулација, толико изражени у завршним датумима једне календарске године, могу се осетити голим телом као што се увек може намирисати општа варка у погону. Једна колективно дељена лаж као друштвени споразум, међу другим конвенцијама на које се ослањамо а нису мање неистините. Јер ништа се не довршава 31. децембра, нити ишта заиста почиње 1. јануара. Човек који је и најмање у дослуху с природом, лакше би се уравнао са зимским концем и пролећним почетком и таква промена циклуса на његове очи, у складу с његовим рођеним дамарима, могла би с мање напора да се обележи, имало би се шта празновати и разумом и духом и телом, уколико је дабоме светковини склон. Отуда је прва варка грађанског дочека овај подваљени датум. И степен оштре нелагоде која се у ваздуху кожом може осетити, мера је колико су људи свесни варавости датума и празновања, али свеједно – учествују. Као у туђем животу.  

Добра срећа у свакој животној зрелости јесте што човек може стећи поштено заслужену привилегију да не учествује у нечему. Колико нас одређују ствари на које пристанемо, најмање толико ако не и више, обликују нас оне на које не пристанемо. Додуше, не значи то да ћемо се сасвим спасти оне прве, крунске варке, јер испод ње станује друга, суптилнија. И да се празнује и да се не празнује – ваља честитати Нову годину макар најближима, а када је већ тако, онда је ред одаслати четитке и даљима, рођацима, пријатељима и сарадницима. Друга варавост јесте налог да у наметнуто доба користимо наше речи са сврхом да пожелимо некоме све најбоље. Ако можемо појединачно честитање да испунимо истинским садржајем, дакле љубављу, поверењем и радошћу, онда таква честитка добија снагу благословне молитве и свакоме једино добра може донети. Проблем је у томе што човек овакву супстанцијалну честитку може да упути једва неколицини особа и то – ако уопште уме своје посветне речи да уздигне на таквим осећањима. Ако зна да се чува празног и пустог говорења. Наша уобичајена честитања, узајамно удељена када сат откуца поноћ, под неким ватрометним сводом, понављана као мантра у којој нема пуноће нити правог смисла, имају квалитет рђаве брзе хране, једнако као и поруке које дистрибуирамо телефоном на што више адреса. Не постоји овде јаз између употребе речи и употребе човека. С тим што човек не зна шта га то употребљава, али осећа да нешто није у реду. Да је у туђем животу.

Карневалска традиција знатно је старија од нашег народа и прославе и празновања постојали су још у времену када је свет био млад. Имали су ритуалну функцију и темељ у разумевању ритмова природе и потреба конкретне заједнице. Једна од тих потреба била је да се обезбеди предах од намета свакодневља у виду прославе у којој важеће друштвене границе бивају легитимно олабављене, како би се људи у неколико дана и ноћи, изложени дионизијској слободи какву иначе немају, ослободили током целе године таложеног притиска. Такво отпуштање тензије може се звати де-пресијом и није случајно што се иза истог имена, одузимањем цртице, пројављује једна од стожерних бољки данашњице. Нити је насумично што се ова бољка најжешће очитује баш у време празника, када се од човека просто очекује да буде срећан и саборан. Непрописана али деценијама подстицана обавеза да се слави подваљени датум и да се свеудиљ честита ново које уопште није ново, него ће бити друга или истоветна верзија старог, неће изнутра рањеног човека – а колико је само тако повређеног света међу нама – учинити ближим себи.  Напротив, још ће теже да се изгуби у туђем животу.

Ако се сада учини да ће ова благданска белешка као одговор на наше опште варке понудити Божић, биће то само делимично тачно. С верујућима ствари заиста стоје другачије и најрадосније хришћанско празновање чува духовни израз и садржај без којег прославе крајева и почетака немају жељену целовитост. Не значи то да црквено обожени људи не живе у туђем животу, али они по избору теже томе да њихов живот буде – Христов. Међутим, не може такав живот свако да прихвати, нити треба да га жели. Још мање је црквеност гаранција да ће га човек задобити. За све оне који не налазе себе у организованој вери, а који после седамдесет седам година грађанског дочекивања једне и испраћања друге године осећају да нешто није како треба да буде и да су увек изнова употребљени као грађа, као ресурс, народски речено џебана за једну оријашку симулацију среће у којој је одиста само важно како ће се распоредити и потрошити новац – такође једна од цивилизацијских друштвених варки на коју смо пристали – остаје да се немалим личним трудом врате из туђег у свој живот. Да виде ко је то Онај изнутра, како је Шепард крстио своју тестаментарну књигу. Да се коначно са собом упознају. Тек тада, када човек буде свој, у свом животу, знаће шта из сопствене истине може пожелети другом. 

И знаће како то и када да учини.

28. децембра 2022. године

Фотографија: Ђорђе Бубњевић