ЕНА НЕДИЋ: АПЕЈРОН

Постоји прича о једној необичној девојци која је добила књижевну награду за стихове што их је написала још с петнаест година. Награда је била у штампању прве песничке збирке. Девојка је ту могућност елегантно одбила, сматрајући да њене песме – макар биле потврђене и поткрепљене утисцима неколицине књижевних ауторитета ‒ још нису дозреле за вековање у корицама једне праве књиге. Године су пролазиле, девојка је постала жена и мајка, поезија јој је више остала неутажена жеђ него што је постала утољена потреба, материјална стварност на коју је морала да пристане удаљавала ју је некада и силом од уметности, али она би јој се изнова тврдоглаво враћала, вођена сопственом Аријаднином нити, увек када је требало да се исцели од сваковрсних животних разочарања и пронађе своју изгубљену сврху. Након једног одважног јавног чина с немалом митолошком тежином разогревања старог и каљења новог идентитета у ватри, након чега је за нашу јунакињу сазнало неупоредиво више људи него што је то заиста било добро за њу – још једном се окренула књижевности, својој непролазној девојачкој љубави. Написала је роман као књижевни првенац. Потом је коначно опет проговорила својим давно заборављеним језиком поезије.

Девојка из ове приче у којој ниједно слово није морало да буде измишљено јесте Ена Недић. И њена прва песничка збирка, именована речју која долази из дубоке и далеке античке старине, сачувала је доста успомена на ону младалачку поезију која је раније бунтовно – како то младост обично чини – одустала од укоричене будућности. Песме које су биле записиване пре више од две деценије сада су, међутим, пристале да постану део судбине једне књиге и да ту судбину поделе с новом Енином лириком. Другим речима, у збирци „Апејрон” Ена Недић срела се у садашњици са својом девојачком верзијом, неконвенционалне и несавитљиве ране песме повезале су се са стиховима које је ауторка записала у својој данашњој зрелости, по повратку књижевном искуству, а снажан интензитет тог сретања песникиње са самом собом залог је замашног читалачког узбуђења и несмањене заинтересованости за садржај књиге. Поготово ће онај који познаје легендарне околности настанка збирке, у смислу несвакидашњег наратива о одбијању и одрицању од понуђеног успеха зарад вере у савршеније облике њене поезије у сутрашњици, с немалом љубопитивошћу и поштовањем ступити у поетски свет Ене Недић.

А свет је овај сложен, слојевит и антиномичан попут каквог лирског палимпсеста с наносима античких извора, хришћанскe мотивације и брзопотезних рефлекса на савремени миље. Свечани тон појединих песама меша се с језиком свакодневља, песнички сензибилитет поклоњен класичној књижевности калеми се с нервом за модерно и противречно, занос и светла занетост одбијају се о резигнацију и тамну помиреност, национално се штити унутар себе али сања да се отвори ка космичком, жељена хармоничност непрестано се вије с посвемашњом дисонантношћу у потреби ауторке да начини аутентичне одливке конвулзивне стварности у којој ништа није онакво каквим се чини. Енин песнички израз није лиричан у ужем смислу – чита се да је њеним венама струји крв драматичара и прозаисте, али онај који буде читао њену прозу заузврат ће осетити колико ту има поетичности. Отуда су парадокси, оксиморони и контрасти толико карактеристични за њене песме – све стилски алати некада обавезни у модерном песништву, али је свест која пише ове песме и не либи се да користи разговорну лексику, у својим темељима ипак више окренута традиционалним вредностима културе из које долази. Истински погон Енине поезије смештен је у јединственим и храбрим песничким сликама и у идеји која је увек претежнија од саме форме. Идеја је, опет, насушна храна за сваку концептуалну уметност и није случајно што ова енигматична и поетски несводива уметница негује и чин перформанса у свом потенцијалу могућих стваралачких израза. Није отуда чудно што она – и по лику њених песама и по склоности ка концептуалном ангажману – може да пронађе своје легитимне претече у новосадским неоавангардним уметницима из шездесетих и седамдесетих година минулог столећа. Али то важи само делимично, због појединих уметничких поступака – када је реч о тематским круговима и органском патриотском надахнућу, Ена Недић неупоредиво је ближа нашим романтичарима. Незатајена љубав према националном канону и њена не само људска него и литерарна наклоњеност најмлађима у књизи „Апејрон” доносе као коначницу светосавску представу за децу – написану занатски и дидактички добро и достојно празника посвећеног утемељивачу српске државности, школства и православља.

„Апејрон” је књига сабраних лирских реминисценци, сачуваних титраја у споменару једног одрастања, повезивање искрзаних трака смисла у једно ткање срца, тачка сусрета песникиње са сопственим младањем, више него што је промишљен плод једног утврђеног, целовитог књижевног израза и приступа.  За то има времена у сутрашњици – сада је било најважније да се песникиња врати срећно у кућу свога духа, коју је напустила давно. Истинска вредност ове књиге јесте у нашем сазнању да се она заиста вратила.

29. јануар 2021.

Нови Сад

Фотограф: Ђорђе Бубњевић