БИТИ СВЕТИЉКА

Припремајћи се синоћ да вечерас прочитам неколико песама из књиге „Повратници у љубав” Милоша Зубца, читајући је други пут, ја сам се потпуно утопила у једно море духовности и љубави. Стављала сам папириће на свакој другој страници у мислима: „е, ово морам читати!”. Видевши после да је књига сва начичкана папирићима, читах је и трећи пут да се некако сведем на пристојну меру. Немогуће је изаћи из магије коју ова књига носи. Фотографисала сам песме и слала пријатељима, јер нисам могла сама да поднесем емоцију коју у мени изазива његова поезија.

Нешто има...

Све има...

Дубокоумност. Осећајност. Смиреност. Стил. Став. Из његове песме се не може побећи. Она захтева да останеш и да је гледаш, и она тебе да гледа, ћутке...И да јој кажеш: „Да, то је то!”

Она је ограђена чврстим зидом истине, она је покривена небом као куполом која не прокишњава, а унутар ње ври љубав. То је поезија која не увесељава, то је поезија која не плаши, то је поезија која не теши наивно, она ти стави руку на раме и каже:

„Да ли сад разумеш живот?”

Размишљам откуда му ове дубине? Мислим да се родио стар...

Иако има овај лепи осмех и ово младо лице, он је у души стар, јер само неко са старом душом може у овим годинама говорити са ових висина.

Још нешто што је задивљујуће, бар за мене, јесте то што је Милош од „сина познатог песника” постао „име” Милош Зубац, раме уз раме са величином, горостасом, својим оцем.

Позиција сина „познатог” је незавидна. Не верује ти се, калеме се етикете да ти је пут прокрчио неко, да си само статиста на већ давно постављеној позорници.

Али ко буде читао ову књигу, видеће да је он, иако је растао окружен најбољим књигама, окружен најбољим очевим пријатељима, песницима, иако је на студијама прочитао толико туђег, из тог раскошног дворца стваралаштва ишетао бос на неку своју голу пољану да на њој покисне, озебе, преноћи, плаши се, тражи ватру да се огреје, пружи прсте да се опече, тражи травке да залечи ране, тражи видара у себи...Ишао је и ишао...Проверавао је границе, стављао верност на проверу, ризиковао, грешио, губио, добијао, даривао и био дариван, а све то да би се једнога дана вратио у онај дворац са својом бакљом која носи неку његову ватру, да баш он буде путоказ новом књижевном кругу. Путоказ младим људима. А бити светиљка и веровати данас, у свету мрака, у модерности мрака, јесте светосавска мисија. Милош је следи и не одустаје.

Дара Радојевић

(жива реч, изговорена у Горњем Милановцу, 23. новембра 2022. године)