ĐORĐE MATIĆ: NOSTALGIJA ZA SOBOM

„Pevač je stajao na ulici, nesvesno češući svoje otvorene rane, u prljavoj odeći, zaokupljen razgovorom s nekim koga nije bilo tu; u svakoj rastrzanoj melodiji krilo se sećanje na nešto što se moglo dogoditi, kletva upućena onom što se moralo zbiti – a nije, u trenutku kada je preostalo samo ono čega nikada nije ni bilo” – napisao je Grejl Markus, u svojoj knjizi o Dorsima. Počinjem moju reč posvećenu Đorđu ovim prepisom, mada naoko nema veze s njim čak i ako se Džim Morison pominje u Matićevom romanu. A duboko ima – jer Markusovo literarno poniranje u srž američke rokenrol baštine može naći ekvivalent kod nas jedino u Đorđu Matiću. Pritom, Markusovu knjigu preveo je Zoran Paunović, koji je prvi imao znanja i hrabrosti da transponuje na srpski jezik Džojsovog Uliksa, delo koje (znaju to mnogi, ali vremena su takva da ni u šta ne može čovek više biti siguran) počiva na priči o jednom od velikih emigranata svetske literature – Odiseju. Ovaj citat je značajan i zbog pozicije Markusovog protagoniste, koja sasvim odgovara mestu Matićevog junaka u jednom ne-mestu, u nigdini. U ne-vremenu. Niotkuda s ljubavlju – naslov je Matićevog romana. Kakva je to šifra, ta destinacija koje nema, ta adresa koja ne postoji! Jeste – tu su gradovi i mesta, Zagreb, Amsterdam, Rim i Ozalj, ali za čoveka u tuđini, sve su adrese lažne. Moglo bi da stoji i Niotkada s ljubavlju, jer vreme kod književnika Matićevog osećanja nije linearno niti je obavezujuće kao u našim životima. S tim u vezi, stanuje u istoriji jedna podzemna disciplina koju zovemo kontrafaktualnom istorijom. Dakle, nije ni javna koju pišu pobedničke ideologije, ni ona tajna koja postoji nezavisno od naše spremnosti da je upoznamo, nego je to istorija kakva je mogla biti. Za nju je potrebna mašta, dabome. Književnost, pre svih drugih umetnosti, toliko je tokom vekova oblikovala našu stvarnost da sada jedna istorija može gotovo legitimno da računa na imaginativni književni postupak i da se bavi onim „šta bi bilo kad bi bilo, a ne biva” – što vele naši stari. Ili „neka bude što biti ne može”, Njegoševo, razume se, ali sudbinski učitano u kôd svakog Slovena i neiskazivo važno za Đorđa Matića. Kontrafaktualna stvarnost pozna se i kao ukronijska. Podrazumeva, znači, nigdinu. Nedogađaj, u nemestu, u nevremenu. Šta onda konstituiše taj svet, šta nas drži u tom svetu koji nije, kojeg nema? Odgovor je u istom imenu ove knjige. Onaj Matićev dodatak. S ljubavlju. Ima taj naslov veze s Brodskim, jednim od konstitutivnih junaka Matićeve pesničke zbirke Drugi zvuk, ali može da bude i moćan inverzni prepev onog antičkog – Deus ex machina. Niotkuda...ali s ljubavlju.

Matićev roman jeste roman putovanja i ima svog junaka. Egzilaša. Ako poznajemo sudbinu pisca, namah ćemo reći da je taj junak Matić sâm. Pogrešićemo donekle, dakako, jer bilo bi suviše lako da je tako. Pogotovo kod pisaca Matićevog obrazovanja i senzibiliteta, koji se uravnjavaju sa srodnim književnicima iz različitih epoha, dakle nikako samo sa savremenicima – nego oni upravo čine preteče svojim savremenicima – ne može se od očiglednih autobiografskih podudarnosti izvoditi zaključak da Matić o sebi piše. Jer piše i ne piše u isto vreme. U isto ne-vreme. A opet – zar je Maša Koen, junakinja u romanu, manje pisac nego njegov glavni protagonista? „Jer sjećanje, to je Maša Koen”. I gubitak slova r u njenom prezimenu, gubitak korena, toliko je lepa ključ-metafora za čitanje ove tužne i lepe apatridske knjige. Njeno novo prezime pripada jednom drevnom narodu, teško obremenjenom iskustvima bezdomstva i stradalništva. I uvek kada se pojave stranice na kojima se ukazuje Maša Koen, temperatura je drugačija, oseća se treperavost, karakteristična vibrantnost, čitalac prosto ulazi u drugu, topliju klimu knjige. Devojka i njen gruzijski sagovornik i sapevač, čovečuljak s brčićima koji nije niko drugi do preslik barda Bulata Okudžave. Maša Koen je Matićev krupan doprinos istoriji voljenih a nedohvatnih junakinja u literaturi. Ne samo slovenskoj, rekao bih.

Foto: Nemanja Nešić

Niotkuda s ljubavlju jeste roman o mučnom vojevanju za identitet. „Kakav sam ja to čovjek postao”, pita se junak romana. Nije to samo identitet jednog čoveka, ovo je knjiga o izgubljenom identitetu naroda i porodice naroda koji su činili jedno. Otuda Ivan Lučić sa svojim statusnim delom iz sedamnaestog stoleća O kraljevstvu Dalmacije i Hrvatske, knjigom koja je jedna od karijatida Matićevog romana, čovek po čijim je stopama i doslovno u Rimu i Amsterdamu prelazio pisac, ali i njegov glavni protagonista. Otuda i Juraj Križanić, jedan od prvih panslavista koje pamtimo, hrvatski svečovek izrazito naklonjen Rusiji. Onaj o kome je celu knjigu, opet, napisao jedan od najplodnijih srpskih emigrantskih pisaca, Marko S. Marković. I ukleti zenitista, koji je jedan od pobočnih stubova romana, a koga su tumači ove knjige malo ili nimalo pominjali – Branko Ve Poljanski, kod Matića Poljički. I on priveden u savremenika i on – kontrafaktualno – vodi do najvećeg aktera knjige koji to nije, Branimira Štulića, tačnije do lika koji sasvim podseća na njega ali uopšte ne mora biti on, do antologijskog opisa gradskog rapsoda, i samog egzilaša, i nezaboravne razmene rečenica: „Rekao sam mu da sada napokon može reći što hoće. On odvrati da upravo to znači da nema slobode.” Koliko smo to samo mi, danas, u postjugoslovenstvu i ovom prevarnom demokratizmu! Razgovor dvojice bezdomnika u početku je antiklimaks, potom narasta preko krova knjige i nanovo se spušta do ispod podruma, dajući romanu moguće alternativno ime: Nostalgija za sobom. Umnogome je ovaj susret podoban arhetipskoj sceni u kojoj se sveznajući Čarobnjak iz Oza, od kojeg dolaznici u nevolji očekuju pomoć i spas, nemoćno raskrinkava pred onom upornom devojčicom koja traži put do svoje kuće.

Neka priča o Matićevom romanu Niotkuda s ljubavlju bude u ime i u slavu njegovog povratka. U našu kulturu i naše živote. Neka se i mi poradujemo kao oni odbegli bogovi iz gora, iz ove knjige, koji se vesele iz potaje, zbog izgnanika koji se konačno vratio svome domu. Ti bogovi koji su, i sami, proterani ognjem, mačem i krstom morali da se povuku pred jednim raspetim i uskrsnutim Spasiteljem, a koji je – Matić to potresno oblikuje u knjizi – i sam „bio izbjeglica”. Jer ovaj čovek, prijatelj moj, nije zapravo izvor svoje vrhunske književnosti. Tačnije, on je izvor samo donekle. Zato je posve nevažno koliko ima biografskog u njegovoj knjizi. On je sada na takvom stepenu stvaralačkog umeća da je postao divna ljudska artikulacija dubljeg izvora koji se kroz izuzetne umetnike nanovo, uvek drugačije, uvek jedinstveno ali sa istom suštinom, projavljuje. Biti Ljevak za takav Kosmos – da malom igrom reči uvežem imena oba izdavača ovog romana, hrvatskog i srpskog – biti, dakle, neponovljivi točir za takav svemir, istinska je privilegija i teret odabranih.

U Novom Sadu, 2. novembra 2022.