БАТА НОНИН - Човек који је одолео себи

- октобар 11, 2021

Вука и Бата Нонин

Милорад Бата Нонин био је човек који није разменио своје младалачке идеале за корист јер није био поткупљив у било ком смислу. Ни у материјалном, ни у емотивном. Један од пионира војвођанског рокенрола – а њему пристаје та реч због непотрошивог карактеристичног дечаштва и до краја земног живота искрене и дубоке привржености југословенству – остао је веран својим музичким коренима и свирао је игранке за младе и оне који се младима осећају све док је могао да држи гитару у рукама. О свом завичајном Чуругу певао је зането као што се једино може певати о комаду равничарске земље на којем је поникао и израстао у непоновљивог сањара чистог образа и племенитог срца. Бата је уистину имао своје снове, стваралачке и животне, али је имао и једну готово надљудску особину због које није могао све снове да оствари – умео је да одоли себи. У нашим сусретима, незаборавним и драгоценим за мој људски и уметнички развој, умео је да каже како је највећа победа ако успеш да одолиш себи. Том једном реченицом и целим својим моралним интегритетом који никада није хтео да раскући, а с једнако важне стране – великодушношћу и нефилтрираном добротом, уградио се Бата Нонин у човека који сам данас. Чак и да умем с речима, не могу пронаћи оне које би веродостојно исказале моју захвалност.

Само једно је Бати било важније од музике и стихова које је заступао и бранио у музици, а то је била и остала његова породица. Своју мајку је у песми звао Добром срећом. Његова животна љубав Вука штитила га је и сачувала од многих зала, мудрошћу, добротом и благошћу, знајући колико човек Батине осетљивости може бити изложен и повређен у свету у којем се по нечијим сновима гази нехајно као по асфалту. Али људи Батине природе увек имају анђела који их чува, јер нису заслужили ништа мање од тога. Вука је само морала да вешто сакрије своја крила. Oбоје су стекли једног Вању у кога се као у момчину с огњем у срцу а душом голуба слила њихова заједничка брига, нежност и честитост, а Вања им се на најлепши начин одужио сопственим родитељством и сином Витом који је Вуки и Бати донео ону неизмериву и неупоредиву радост какву једино унуче може да пружи.

Бата је имао и искрене пријатеље на вечито – како је умео да каже – и два топла, судбинска женска гласа – Тањин и Бранкин – која су с његовим гласом чинила оно идеално сазвучје за каквим трага сваки кантаутор на овој тврдој земљи. Њему космички рулет није доделио да постане звезда која ће из своје славе сијати на друге, док једном не потамни како неумитно бива када пажња публике одлута даље, некој другој звезди. Аутентичан таленат никада није био обавезан састојак земаљског успеха. Бати је живот ипак наменио и дао нешто више, да постане и остане добар човек пре свега и после свега, а да наместо потрошне славе задобије легендарност, особину која није орочена интересима овог света, а која гарантује дуг живот после живота, све док се буде преносила реч о Батиним делима и људскости. Жива сутрашњица осврће се једино за примерима доброте у прошлости, а легенде јесу оне душе које целовитошћу животног и стваралачког искуства успевају да трају у свом времену и бивају неопходне као узор и водиља у потоњем.

Гледајући тако, чак и уз дубоку и широку тугу коју сада осећам, могу овде и радост призвати – зато што је мој старији друг, често нама млађима као најбољи родитељ, успео да одоли себи и начини од свог живота легенду која ће се наставити кроз нас који памтимо, а потом и кроз наше потомке, све до у будућност у којој ћемо се можда сви поново срести. И опет јесен баварска до неба, коме то треба не знам ни сам и опет маске за глупости бал, тек да нисам сам – певао је Бата Нонин пре готово четрдесет година, одавно предвидевши управо овај дан. Наше је да му одавде одговоримо – ниси сам. И једно немерљиво хвала за све, дивни мој пријатељу.

(на опроштају од старог друга, 11. октобра 2021)