БЕИСА РОМАНИЋ - Усхит, искреност и љубав

Сасвим у духу старе источњачке мисли да сваки човек у животу треба да засади једно бар дрво, изроди макар једно дете и напише једну књигу, а да књига треба ипак да дође на крају – Беиса Романић написала је свој калеидоскоп живота. Учинила је то у зрелости тог живота иако књига чува и њене младалачке лирске усхите. Усхит је реч која Беису одиста веродостојно представља, једнако као и њен доживљај света, јер Беисино писање је од оног реда у којем између песника и написаног нема нимало разлике, песме личе на свог родитеља, па тако чак и када Беиса пише романсе с фиктивним јунацима или промени родни угао и јави се као мушка рука која пише и бива протагонист у песми. Друга реч која би је дословно описала јесте искреност, па није необично што је песма Искрена мени међу најдражим у књизи. Трећа реч, дабоме, јесте она која обухвата пређашње две – реч која се неким чудом није ни за слово потрошила до дана данашњег, а толико је пута изговарана у човечанству – љубав. Беиса Романић је душа од усхита, искрености и љубави. Таква душа исписала је књигу која нас данас, ево, окупља.

Душа, међутим, има своје потребе, пре свих да воли и буде вољена, а живот своје законитости на које људи додаше силу сопствених појединачних интереса и често бива да се ове потребе једне душе не намире у животу. Да се душа не сретне с душом. И у том судбинском несусретању почива семе из којег су, током година, ницале многе Беисине песме. Чињеница да је ова лепа и мудра жена потекла из Бањалуке и да је детињством а и позније нераскидиво била и остала везана за културни и емотивни миље Босне, где је фатум готово обавезан састојак живота, где љубавних узлета и удеса има на сваком ћошку, у безмало свакој севдалинки, у памћењу народа дакле, додатно појачава утисак о Беисиној књизи као тајном дневнику завичајне сете и љубавних растанака или потпуних размимоилажења. Сензуалност њених стихова, тај вечно присутни ерос као покретач живота, оно Мешино – жеља је, пријатељу, све – сасвим су у духу поднебља из којег је Беиса стигла у једно умногоме другачије место. У панонску равницу и у Нови Сад. И мада је она Новосађанка колико и Бањалучанка, ма како да је волела равничарске песнике попут Антића, њена душа ипак је из пошумљених планинских крајева с брзим рекама. И њене песме чувају дух родне Босне.

Беиса је од оних неисказиво вредних људи који својом природом праве мостове. Она сама – приближила је и повезала у својој личности размакнуте светове хришћанства и ислама, словенске руске културе којој се професионално предала као професорка руског језика, и маварске Шпаније која ју је магнетски привлачила. Као што је могла у себи да помири Босну и Војводину, планине и питому равницу. Отуда је и њен калеидоскоп израз тог унутрашњег богатства које – јасно је то када се загледате у Беисине очи – рађа само лепоту и доброту.

Од срца јој честитам на књизи, језиком биља који ће она разумети – као један кедар драгој оскоруши.

(Жива реч изговорена на представљању књиге Беисе Романић Живот је калеидоскоп, записана касније по сећању) 

Оскоруша