БОЖЈИ ЧОВЕК - Потребан у оба света

„Погрешној си се жени замерио”, довикује једна срдита фурија монаху Нектарију, праведнику из Египта прогнаном у Грчку, у једном од највибрантнијих тренутака филма Божји човек. Жена је то која ће, незадовољна због отшелништва њене кћерке, убрзо на већ густо испуњен попис клевета које су Нектарија пратиле у животу, додати ону најтежу – за подвођење и сексуално искоришћавање монахиња на самотном острву Егина, у манастиру који је Нектарије баш на молбу групе девојака склоних Христу подигао и са својим духовним кћерима тамо проводио своје последње године живота. И када год се главни јунак овог подстицајног, важног и потребног филма суочава са женском снагом, било да је у приступном разговору са слепом девојком која ће га надахнути да оснује женски манастир, било у конфликту с бесном мајком чије је срце озрачено злобом и замерљивошћу, било у финалу у којем Нектарије, тешко разбољен и једва покретан, тражи да га посаде на магаре и одведу „да разговара с Мајком” како би пред иконом Богородице могао да се помоли за спас својих кћери – емотиван регистар ове приче се нагло проширује и посматрач-сведок уздиже се на другачију раван с које може боље да сагледа могуће покретачке, разарајуће и исцељујуће аспекте женског принципа. Жена коју све обремењује, као матрица света и сила што надахњује, уздиже, штити и лечи, али и неповратно уништава ако се самозаборави у слепом бесу. И посве примерено снази и пореклу оваквих утисака, филм о потоњем савременом светитељу православног света, Нектарију Егинском, сценаристички и редитељски потписала је жена.

Јелена Поповић снимила је Божјег човека на енглеском језику. Сасвим сигурно, мање због интернационалног глумачког састава јер споредне улоге припале су негрчким глумцима, а више због намере да се универзално вредне поруке филма, а које доходе из источнохришћанског доживљаја света, пренесу и гледаоцима који не морају бити упућени у православну веру, на планетарно пријемчивом језичком посреднику. Таква одлука, од првих минута филма, мора да ослаби глумачку супстанцу, јер грчки монашки клир који Нектарија неправедно а „правде ради” прогони, разговара се и договара на тврдом, туђем језику и актери неретко делују пластично, лишени експресивних нијанси које само матерњи језик може да пружи. Међутим, овај озбиљан синеастички ризик с временом почиње да доноси неочекиване добити, сваки пут када је у кадру Арис Серваталис коме је додељена улога грчког светог човека. Без кључних изражајних могућности сопственог језика, при чему и његовом лику у филму, самом Нектарију, због административних проблема више пута оспоравају право да се осећа и назове Грком, Серватилис је приморан да истражи и до краја исцрпљује сопствене ресурсе глумачке експресије, да игра голим телом, пуним оком и сценским покретом, да се целокупан покупи, сабере у себе и преобрати у енергију и присуство, у непрестану молитвену свест, а да изговорене реченице буду оскудне, посне, аксетске, како би и приличило подвижнику његовог дохвата. И ту Јелена Поповић од једне обавезне почетне слабости њеног филма успева да начини голему предност, толику да гледалац остане запитан како би Серватилисова улога изгледала да није било ових унапред додељених ограничења.

Ако се постављено језичко питање симболички преслика на ниво целог мученичког искуства и судбине Нектарија Егинског, онда се и могући одговор јавља у аналогији. Да није био гоњен и клеветан, протериван и нападан Бога ради, да ли би заиста могао Христовим стопама све до коначног мучилишта и чудесног оздрављења непокретног несрећника који је лежао у истој соби и учествовао у последњим часовима Божјег човека на земљи, а на кога је била пренета васкрсавајућа Христова моћ путем Нектаријеве одежде. Да ли би изванљудска доброта Нектаријева могла таквом да се изгради да није било исподљудског зла с којим је имала да се носи до самог конца, а које ју је непрестано изазивало да – одступи од своје природе. Ако је одговор да једно не би могло без другога, онда је и појава Микија Рурка, у нашој биоскопској свести већ деценијама означеног као посрнулог и тешко похабаног холивудског срцеломца, у улози пораженог паралисаног човека који неочекивано убира плодове Нектаријеве патње и његовог коначног ослобођења од тамнице тела, те чудом устаје из постеље тако што се осови на сопствене ноге – прелепо осмишљење праведниковог патништва које увек и једино другоме може донети добра и лека. А ту смо на пољу безусловног жртвовања без којег истинско хришћанство никада не би могло да постоји.  

Чињеница да Нектарије Егински није био прогањан и одбациван од неверника, него управо од сопствене православне монашке братије, обузете сујетом, страхом и изразито недуховним интересима пресвученим у духовно душебрижје, нарочито је важна за све људе који већ исповедају православну веру, колико и за оне који би то могли да чине. Поготово имајући у виду пола столећа унутар којег је српски народ имао да пређе пут од одрицања, преко делимичног и хибридног враћања коренима, до садашњег тренутка у којем се чини да постоји само поларизованост, као непрестана тензија између два погледа на свет. Грађанског, секуларног и верског, сакралног. И једни и други заступници требало би да погледају овај филм. Једни ће видети на примерима оно што сами заговарају – да црквена хијерархија никако није спасена од зла и лицемерја и да верски великодстојници могу то зло да манифестују и сами. Али видеће као одговор и аутентичног Христоликог човека, опредељеног за безусловну љубав унутар исте те организације, спремног да истрпи и да не замери, како сопственим подвигом и страдањем целу своју цркву на земљи води у покајање и очишћење деценијама након његове смрти. Други ће пак добити изузетан дар филмске уметности, подобан једном ранијем дару али из друге стваралачке области – књизи „Несвети а свети” Тихона Шевкунова. И моћи ће да се осете захвално и потресено, зато што искушења и изазови православног живота бивају адекватно предочени, али не измиче утеха и искупљујућа моћ Христове љубави. То што је Јелена Поповић успела да се уверљиво обрати и једнима и другима, и то језиком који кључном протагонисти филма није прирођен, то је и права мера вредности и успеха њеног Божјег човека. Филма који се филмом може назвати само формално. А суштином, биће да је ипак реч о сведочењу које не доноси инстант-катарзу, него на дуге стазе преумљује и пробуђује.

У Новом Саду, 24. октобра 2021.

Арис Серватилис, Божји човек