СТАЗА У БОГОШТИЦИ - И вера и уметност

 

Група Искон у Богоштици

Фестивал СТАЗА у Богоштици, манастиру понад Крупња, догађа се на потезу између капеле, подигнуте на слику оној срушеној Његошевој, и песничког дома посвећеног Десанки Максимовић, који пружа коначиште гостима. Тачније, концертни део фестивала одвија се на тој чистини, између капелице и конака, а једнако важни књижевни и ликовни садржаји будући да ничега спореднога овде нема – налазе место у галеријском простору песничког дома. У дому се уметници окупљају након концертних наступа и до свитања остају на музичким сесијама које се од свих других могућих афтер-догађаја разликују у једном: песме које се у послепоноћним сатима овако саборно изводе потичу из неисцрпивог балканског извора и доследно остају изворне, са акцентом на српским народним песмама, косовским поготово, уз македонске, црногорске, крајишке и оне које познајемо као севдалинке. Музичари који се стекну у Богоштици још како познају друге жанрове, али као по неисписаном договору, по невербалном споразуму и снажном осећању које деле, они у тој нарочитој ноћи у друге форме музике не желе да склизну. Када зора сване, иако оком нису тренули, после овог стваралачког бденија, људи устају и одлазе на јутарњу службу у капелицу. Потом се приставља кафа за све и у кухињи припрема заједнички доручак.  

Међу домаћинима фестивала је Никола Стакић, срчан и честит човек, православно обожен, који са својом Светланом и њихово троје деце чини све што је потребно да се намерници у Богоштици осећају као повратници у своју сопствену кућу за коју нису ни знали да је имају. Николи помажу његови животни пријатељи које он зове браћом, онако како су се људи на овом простору звали знатно пре но што су постали другови и господа. Један од оних без чијег присуства фестивал не би могао да постоји јесте Милош Масловарић. Цело бреме организације и одржавања фестивала више пада на њих, као и на самодоприносе и помоћ појединих мештана Крупња, него што је исход труда општине да подржи овакве сусрете. Таква констелација, у којој је фестивал утемељен на љубави, упорности и намери домаћина, појединаца, на њиховом несебичном одвајању и добровољном улагању, пре него на адекватно буџетираној инфраструктури, има и своје благослове, јер у Богоштицу се уметници не упућују да би превасходно наступали и тако зарадили новац, већ да би доживели нешто што неумитно измиче из овога времена – дух аутентичне заједнице која није интересно формирана, него породично, традиционално и хришћански утемељена, уз широко отворена врата за свакога ко долази из другог културног миљеа а волео би да се упозна са оваквим осећањем света и живота. Није отуда необично што у Богоштици, током фестивалских дана и ноћи, увек буде деце. Николин позив на фестивал подразумева позив целој породици, не само извођачу.

Када се учесници фествала СТАЗА врате свом свакодневљу, дуго још памте осећај припадања какав су доживели у Богоштици. И у каснијим међусобним сусретима, попут завереника духа, осврћу се на дане и ноћи које су провели тамо као на време које их је мистеријски изменило изнутра, које их је учинило бољим, целовитијим људима и отворило им прозор у безинтересну заједницу каква бисмо могли бити, а за коју није потребно ништа друго до безусловна љубав и спремност да се непрестано даје без рачуна. Ништа лакше и ништа теже од тога. СТАЗА У Богоштици јесте место где се ово искуство догађа. И не мање важно, место које показује како стваралачки израз и православље и те како могу руку под руку. На том фестивалу, другачијем од свих фестивала које човек може походити, из године у годину, из сретања у сретање, остварују се давне речи Жарка Видовића: „...и вера је уметност.”

На Свету Петку, 27. октобра 2021.

(Фестивал Стаза покренули су 2015. године Звонко Пешић, др Слободан Симовић, Миољуб Миле Лукић и Никола Стакић. Од настанка, организује га удружење СОЛАРт Крупањ)

Капела - детаљ