ТОМА – Јунак једног филма

Филм Тома Драгана Бјелогрлића погледао сам у биоскопу, пре четири седмице. Да сам одмах након пројекције сео и написао овај текст, свакако га не бих отворио признањем да сам уредно платио карту и филм гледао – у биоскопу. Било би то сасвим сувишно. Али свашта се издогађало у међувремену, конзумирали су људи гусарске верзије у својим собама, само о трошку месечног интернет-пакета, почело је тужбама да се маше и тако, о овом филму се причало чак и када се заправо није говорило о њему. С друге стране, да сам одмах након пројекције сео и написао овај текст, учинио бих то у добром делу баш овако како га сада исписујем, с неизмењеним увидима и утисцима, али бих био лишен свести о коментарима на које сам током тих неколико седмица хтео – не хтео наилазио. Овде сам чак и циљано ишчитавао, чекајући да неко уместо мене напише оно што сам видео. Да не морам ја. Јер сигурно је још неко видео, неко ко лакше и редовније пише, ко се професионално бави филмском критиком или просто проналази времена за то на нивоу лаичке рефлексије. Али осим непребројивих славолука у форми дневних вербалних онлајн севалица, односно замерки због дограђеног носа главном глумцу и гунђања због филмског неслагања са чињеницама из живота јединственог српског кантаутора који измиче жанру али не измиче кафани као природном миљеу за своју величину, нисам нашао оно што сам тражио. Као и обично, приметио сам и то да они који нису гледали филм једнако имају потребу да се јавно изјасне о филму који, дакле, нису гледали. Али то је део наше опште бољке – да о свему морамо имати јавно исказано мишљење за које нисмо били питани. Од оних који јесу гледали, један добар писац који у свом тексту уме ренесансно издашно да се отвори када је заинтересован, написао је несвакидашње уздржан и одмерен приказ, не желећи да дира у светињу исплаканих суза, јер филм је убрзо почео да се препоручује као онај за који ће вам требати марамице. Други један писац, одличан, а који је о правом а не филмском Томи Здравковићу већ исписао целе странице, није погледао филм и није могао да се изјашњава о нечему што није искусио те његов рефлекс нисам дочекао. А то што сам хтео да прибележим враћало ми се из недеље у недељу, као једна од упор(иш)них идеја које би Богдан Богдановић, оно чудо од архитекте и писца, одлагао у своју патентирану зелену кутију за некорисна размишљања, када није знао шта би друго с њима. 

Притом, не пишем често о филму или тачније – не пишем уопште о филму. Једном ипак јесам, не тако давно и то афирмативно, у обиљу негативно тонираних утисака, о филму Предрага Гаге Антонијевића Дара из Јасеновца. Имајући у виду судбинску повезаност двојице српских редитеља који један другоме у животу доделише улоге архинепријатеља, учинило ми се комичним то што је тек други савремени српски филм о којем имам потребу да пишем – Бјелогрлићев. Онај који је, за разлику од Антонијевићевог, ипак колективно слављен. Ако бих се држао логике и симетрије, требало би сада о Томи да напишем мање афирмативан текст. А то нећу урадити не само зато што сам спреман да изневерим алгоритам, него и зато што је Тома сасвим добар филм, с љубављу снимљен и с намером која се јасно чита – да буде гледан, да буде успешан и да изазове у људима катарзу у античком смислу, макар та намера творца филма, очитана у спремности да се одступи од биографије главног јунака зарад појачавања утиска и реакције, била пренаглашена. С тим у вези, када сам с пријатељицом разговарао о филму и запитао се зашто је било потребно толико додавати и домишљати на све што Томина судбина већ јесте имала да понуди, и зашто су најпотресније сцене оне које немају утемељење у голом Здравковићевом животу, и чему уосталом то инсистирање на сентименталности – она ми је сасвим сигурна у своје речи, а врло благо, одговорила питањем: није ли то сврха уметности. Насмејао сам се себи, једном посве обичном човеку који се уметношћу бави и с њом леже и устаје, јер сам превидео да уметност суштински јесте додатак стварности, којим жели да се ствара једна другачија, боља и смисленија стварност. Хоће то рећи да је Бјелогрлићев поступак, тачније поступак тима који је радио на филму, легитиман и да се личност тако велика као што је Томина може употребити и овако, као гравитациона сила која привлачи и генерише биографски веродостојне догађаје, али и оне дописане, измишљене, све док сама сила остаје аутентична, док је отворено и патничко срце филма оно које непогрешиво повезујемо с јунаком каквог смо сви памтили и волели. И није то оно проблематично што сам видео, а што сам чекао да други неко уочи и запише. С тим сам се измирио, а улогу доктора у Томином животу и његов преображај под теретом патње, губитка вољеног бића и притиска савести, при чему је наш певач био само катализатор за промену, прихватио као најснажнији и највреднији подземни ток који избија као лековити гејзир на површину у Бјелогрлићевом филму. Нити је међу увидима који су суштински значајни за ову причу било моје осећање да би наместо занатски профилисаног телевизијског темперамента један одабрани богомдани филмски сензибилитет, с мање подражавања Кустуричиног ауторског потписа, дао још целовитије дело које би и формално одговорило уметничким тежњама аутора.

Оно што, међутим, јесте битно за мене, по гледању филма који сам лако заволео и прихватио уза све што јесам и нисам приметио, као дубински утисак који просто неће да ишчили, као увидност која захтева да буде сачувана у запису, свакако су све оне песме Томе Здравковића које нисам чуо у филму а привезан сам за њих од детињства и на другој страни, потпуно неочекиван проценат рокенрола и урбанозабавне музике која прожима Тому. Јасно је да је Бјелогрлић, спрам својих културних афинитета и личног односа према новијој историји, хтео да подигне Тому Здравковића на ниво метафоре која ће смрт вољеног народног боема увезати с мученичким умирањем Југославије и те две смрти – биће у свести гледаоца интегрисане у једну огромну заједничку смрт. Носталгија за Југославијом биће још дуго стимулативна и емотивно и материјално исплатива тема. Невоља је што се зарад ове ауторске тенденције која се може и бранити Здравковићевим спонтаним југословенством и његовом песмом Да ми је стари жив, аутентичне веће-од-живота песме Томе Здравковића повлаче из филма и уступају место музици урбане Југославије, с функцијом панораме. То је данак широј слици, али та слика уопште не мора да буде реална. И може људе да наведе на детињаст закључак који се може прочитати којекуде, како је „Томин живот у ствари био рокенрол”.

А није био рокенрол, макар се мени допала слика народњачког каравана који попут неке нешвилске супер-групе иде из места у место и прави заједничке концерте и тулуме. Није био рокенрол зато што је Тому Здравковића, као личност и као ствараоца и извођача, формирала лесковачка средина која нема никакве везе с рокенролом, а још како има везе с вишестолетном турском и српском пустотом и тежином, уз магијски елеменат циганске душе, тог неухватљивог номадског народа на савести човечанства. И Томина склоност ка коцкању, у филму успутно и клишеизирано изведена, више се може извором препознати у врањанским јунацима и карактерима Боре Станковића, у балканском тамном кисмету а никако у западном регистру који поново води у рокенрол стереотипе о сексу, зависности и забави. Непоновљивост Томе Здравковића вукла је корене из етнопсихолошке дубине која нема везе с такозваном урбаном културом, макар се он и у тој култури кретао и макар га и она прихватала као свога. А том објективном дубином овај филм није се бавио науштрб идеолошки пројектоване ширине коју нисам могао а да не видим.

Југославије као државе одавно нема, Томиних песама још како има. И туге сачуване у њима, и доброте и лепоте. А какав је човек то био, нека уз искрен наклон глумцу Милану Марићу и његовој душевности и топлини, посведочи и сећање мога оца на први сусрет с Томом Здравковићем. Састали су се осамдесетих, у тадашњој Телевизији Нови Сад, у присуству Томиног менаџера. Загрлили су се једном чврсто, потом се одмакли, погледали један другога, па се загрлише опет. И поново тако – трећи пут. „Откада се вас двојица нисте видели?”, питао је збуњени менаџер. Тома се насмејао и одговорио: „Од никада”.         

У Новом Саду, 20. октобра 2021.

Тома Здравковић, Зрењанин, 1963.