Neiskazana ljubav (Pismo Ivani)

Lule moja,

postoje ljudi koji nemaju zaštite od ovoga sveta, a opet – utopljeni su u taj svet celim telom i bićem, osećaju ga snažno kao da nemaju kožu da ublaži kontakt i moraju iz dana u noć, iz noći u dan, iz detinjstva u zrelost, da se nose tako neodbranjeni i ogoljeni sa onim čega u svetu najviše ima – neiskazanom ljubavi. Svet je pun neiskazane ljubavi, Lule. Ti je osećaš posvuda, dublje i sudbinski teže nego većina ljudi. Neiskazana ljubav gura nasilnika da povredi. Prevaranta da izigra. Roditelja da pogreši. Dete da propati. Bolesnog da oboli. Neiskazana ljubav želi da se iskaže. To je sila od koje nisam upoznao veću, sve nas je dovela ovde, u ovo pozorište strahova, patnje i tuge, ali ona – kada se jednom iskaže – promeni čoveka do neshvatljivosti. On strahove tada upoznaje po imenu i poreklu, ne odbija njihovo prisustvo i počinje da živi s njima. To nekoga čini hrabrim, ne odsustvo straha, nego prihvatanje. Patnju prepoznaje po svrsi koju nosi, a tugu...ona je uvek bila obavezno naličje radosti. Ne možeš doživeti istinsku radost ako te nije prethodno posećivala prava tuga. Pripadaju jedna drugoj. Ti ih poznaješ neposredno.

Dugo već mislim na tebe. S nežnošću koju nisam nikada prestao da osećam. Setim se kako sam te ugurao u onaj doživljaj nastupanja u Petrovaradinu, u nekoj dalekoj odmetničkoj noći, kada si poželela da pobegneš iz grada pred koncert i nisi to zatajila od mene. I kako si ipak ostala, hajdučki, na strašnom mestu postojala, prihvatila svoju strepnju i uz taj tvoj bezobalni osmeh koji pomera cele svetove u drugome – izvela svoje pesme u dupke punom klubu. Možda si se tamo, u toj duvanom okađenoj večeri, rodila kao umetnik, a rađanje obično nije prijatno. Jer umetnik si zaista postala, Lule, ono što si kasnije umela svojim glasom i rukama da izvedeš, a tek nedavno sam ostao zatečen kada sam shvatio kako pri svemu tome još i crtaš – nije bilo drugo do iskustvo stvaranja prvog reda. Popravljala si stare, odbačene predmete, obnavljala im telesnost, ulivala duh, dodeljivala novu svrhu namesto izgubljene stare. Od one dirljivo nesigurne devojke, preobrazila si se u deo aktivne sile koja poklanja život i ništa ne traži zauzvrat. Neću zaboraviti nešto čemu si me baš ti naučila – da ono što je bilo slomljeno iznutra možda uopšte nije slomljeno. I da je takvo savršeno.

Znam da prolaziš kroz mećavu duše i tela. Da je pritisak neiskazane ljubavi u svetu postao prejak za nekoga ko nikada nije imao odbranu. Nekoga ko oseća sve i svakoga. Nekoga tihog i lepog kao ti. Pišem ti zato ovo pismo za budućnost u kojoj te vidim, u kojoj se ti i ja odavno srećemo. Nijedan poraz nije poraz, nego je korak. Nijedan gubitak nije gubitak, nego je uvid. Ništa što je skršeno nije zaista skršeno, nego je oslobođeno podražavanja forme. U tebi je ogromna snaga koja isceljuje i preporađa i ona čeka da se oslobodi. Neiskazana ljubav prvo hoće u tebi da se iskaže. Potom ćeš pomoći drugima da učine isto. Jer kako si jednom sama izgovorila u lice svetu, to je Ivana Lulić.

Voli te tvoj stari prijatelj. Onaj koji zna da je sve u tebi uvek bilo dobro.

Miloš

U Novom Sadu, s kišne jeseni, 10. oktobra 2021.