MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

  Група Искон у Богоштици Фестивал СТАЗА у Богоштици, манастиру понад Крупња, догађа се на потезу између капеле, подигнуте на слику оној срушеној Његошевој, и песничког дома посвећеног Десанки Максимовић, који пружа коначиште гостима. Тачније, концертни део фестивала одвија се на тој чистини, између капелице и конака, а једнако важни књижевни и ликовни садржаји будући да ничега спореднога овде нема – налазе место у галеријском простору песничког дома. У дому се уметници окупљају након концертних наступа и до свитања остају на музичким сесијама које се од свих других могућих афтер-догађаја разликују у једном: песме које се у послепоноћним сатима овако саборно изводе потичу из неисцрпивог балканског извора и доследно остају изворне, са акцентом на српским народним песмама, косовским поготово, уз македонске, црногорске, крајишке и оне које познајемо као севдалинке. Музичари који се стекну у Богоштици још како познају друге жанрове, али као по неисписаном договору, по невербалном спо...

„Погрешној си се жени замерио ” , довикује једна срдита фурија монаху Нектарију, праведнику из Египта прогнаном у Грчку, у једном од највибрантнијих тренутака филма Божји човек . Жена је то која ће, незадовољна због отшелништва њене кћерке, убрзо на већ густо испуњен попис клевета које су Нектарија пратиле у животу, додати ону најтежу – за подвођење и сексуално искоришћавање монахиња на самотном острву Егина, у манастиру који је Нектарије баш на молбу групе девојака склоних Христу подигао и са својим духовним кћерима тамо проводио своје последње године живота. И када год се главни јунак овог подстицајног, важног и потребног филма суочава са женском снагом, било да је у приступном разговору са слепом девојком која ће га надахнути да оснује женски манастир, било у конфликту с бесном мајком чије је срце озрачено злобом и замерљивошћу, било у финалу у којем Нектарије, тешко разбољен и једва покретан, тражи да га посаде на магаре и одведу „да разговара с Мајком ” како би пред иконом Богород...

Филм Тома Драгана Бјелогрлића погледао сам у биоскопу, пре четири седмице. Да сам одмах након пројекције сео и написао овај текст, свакако га не бих отворио признањем да сам уредно платио карту и филм гледао – у биоскопу. Било би то сасвим сувишно. Али свашта се издогађало у међувремену, конзумирали су људи гусарске верзије у својим собама, само о трошку месечног интернет-пакета, почело је тужбама да се маше и тако, о овом филму се причало чак и када се заправо није говорило о њему. С друге стране, да сам одмах након пројекције сео и написао овај текст, учинио бих то у добром делу баш овако како га сада исписујем, с неизмењеним увидима и утисцима, али бих био лишен свести о коментарима на које сам током тих неколико седмица хтео – не хтео наилазио. Овде сам чак и циљано ишчитавао, чекајући да неко уместо мене напише оно што сам видео. Да не морам ја. Јер сигурно је још неко видео, неко ко лакше и редовније пише, ко се професионално бави филмском критиком или просто проналази времена з...

  Милош Зубац У животу сваког родитеља , дође тренутак када узрастом своје деце почиње да мери време, да примећује више време које пролази од оног које је испред нас или времена које је већ давно иза нас. Желимо да зауставимо време и да живот заувек остане баш онакав какав је у овом тренутку, али истовремено гледамо у своје остареле родитеље и покушавамо да повучемо паралеле с нама самима, нашом децом, нашим прецима и онима који тек треба да се роде. Заправо, ове мисли произлазе из љубави. Немају сви прилику да их искусе. Њих доживљавају само они који у срцу носе безусловну љубав – они који су вољени и који љубав дају, јер су их тако научили они који су их волели. Српски кантаутор и песник, Милош Зубац, продуховљен је човек. Он познаје љубав. Он познаје све њене светле стране, али и све њене тмине. Зна да љубав може да уздигне и сломи срце. Познаје и њене трагичне и потпуно неочекиване срећне исходе. Зна да може да буде физичка, духовна или интелектуална. На свом последњем издањ...

Вука и Бата Нонин Милорад Бата Нонин био је човек који није разменио своје младалачке идеале за корист јер није био поткупљив у било ком смислу. Ни у материјалном, ни у емотивном. Један од пионира војвођанског рокенрола – а њему пристаје та реч због непотрошивог карактеристичног дечаштва и до краја земног живота искрене и дубоке привржености југословенству – остао је веран својим музичким коренима и свирао је игранке за младе и оне који се младима осећају све док је могао да држи гитару у рукама. О свом завичајном Чуругу певао је зането као што се једино може певати о комаду равничарске земље на којем је поникао и израстао у непоновљивог сањара чистог образа и племенитог срца. Бата је уистину имао своје снове, стваралачке и животне, али је имао и једну готово надљудску особину због које није могао све снове да оствари – умео је да одоли себи. У нашим сусретима, незаборавним и драгоценим за мој људски и уметнички развој, умео је да каже како је највећа победа ако успеш да одолиш себи. ...

Lule moja, postoje ljudi koji nemaju z aštite od ovoga sveta, a opet – utopljeni su u taj svet celim telom i bićem, osećaju ga snažno kao da nemaju kožu da ublaži kontakt i moraju iz dana u noć, iz noći u dan, iz detinjstva u zrelost, da se nose tako neodbranjeni i ogoljeni sa onim čega u svetu najviše ima – neiskazanom ljubavi. Svet je pun neiskazane ljubavi, Lule. Ti je osećaš posvuda, dublje i sudbinski teže nego većina ljudi. Neiskazana ljubav gura nasilnika da povredi. Prevaranta da izigra. Roditelja da pogreši. Dete da propati. Bolesnog da oboli. Neiskazana ljubav želi da se iskaže. To je sila od koje nisam upoznao veću, sve nas je dovela ovde, u ovo pozorište strahova, patnje i tuge, ali ona – kada se jednom iskaže – promeni čoveka do neshvatljivosti. On strahove tada upoznaje po imenu i poreklu, ne odbija njihovo prisustvo i počinje da živi s njima. To nekoga čini hrabrim, ne odsustvo straha, nego prihvatanje. Patnju prepoznaje po svrsi koju nosi, a tugu...ona je uvek bila ob...

Сасвим у духу старе источњачке мисли да сваки човек у животу треба да засади једно бар дрво, изроди макар једно дете и напише једну књигу, а да књига треба ипак да дође на крају – Беиса Романић написала је свој калеидоскоп живота. Учинила је то у зрелости тог живота иако књига чува и њене младалачке лирске усхите. Усхит је реч која Беису одиста веродостојно представља, једнако као и њен доживљај света, јер Беисино писање је од оног реда у којем између песника и написаног нема нимало разлике, песме личе на свог родитеља, па тако чак и када Беиса пише романсе с фиктивним јунацима или промени родни угао и јави се као мушка рука која пише и бива протагонист у песми. Друга реч која би је дословно описала јесте искреност , па није необично што је песма Искрена мени међу најдражим у књизи. Трећа реч, дабоме, јесте она која обухвата пређашње две – реч која се неким чудом није ни за слово потрошила до дана данашњег, а толико је пута изговарана у човечанству – љубав . Беиса Романић је душа од ...