Пређи на главни садржај

Nina Romić

Pojava Nine Romić na prostorima na kojima je i lane bilo vrsnih kantautora, ali ne i dovoljno priznatih i prepoznatih žena od tog dara i posla, u jednom posve oskudnom, korumpiranom vremenu u kojem se toliko toga bezvrednoga razmetljivo reprodukuje, a toliko malo vrednoga nenametljivo proizvodi, gotovo da ima snagu mistične objave. Enigmatična Zagrepčanka s vestern gitarom, zagasitim glasom i ogoljeno ispovednim, ali nikada trivijalnim versom, prekoračila je granicu koja razdvaja njenu osobnu i kolektivnu stvarnost ne bi li nadahnula prijemčive duše i setila ljude na magijsko poreklo pesme i ogromnu stvaralačku moć žene.
Dabome, nije ona došla ovamo s bilo kakvim misionarskim namerama nego s prtljagom pesama kojima je sama sebe isceljivala. Ali, onaj koji je sebe jednom zalečio ličnim umetničkim činom, možda će moći isto da izvede i s tuđim boljkama. Otuda se muzika Nine Romić ne može lišiti belega onog višeg cilja niti se može prećutati zaumnost svetova iz kojih se rađa. Otuda je i autorsko prisustvo Nine Romić stalno obasjano nedokučivom lunarnom svetlošću i uvijeno u tajanstvenu lirsku izmaglicu. Ova zagonetna devojka iskreno ljubi maglu. Bilo na javi, bilo u pesmi. Taj afinitet nije samo njena karakterna nego i poetička vrednost. Uvek na prelazu između tople melanholije i hladne ali nijansirane monohromije – njene pesme umnogome asociraju na brendirana platna panonskog slikara Zdravka Mandića. Pomalo su neoprezno novinari podebljavali njenu privrženost istorodnim kantautorskim pojavama na drugim meridijanima. Nisu pri tom bili u krivu, naprotiv. Jeste Marisa Nadler, jeste Džoan Baez. Jeste i Jadranka Stojaković. Naročito potonja, iako bi se na ovu prirodnu srodnost u znak nepoverenja zacelo podigle obrve mnogih ljubitelja Nininog sofisticiranog hermetizma. Ali poređenja unutar istog žanra plodna su samo ako nekome pomažu i nešto mu dobroga pridaju. U protivnom, uvek se inicijalna lepota nepotrebno gubi i čarolija slabi. Stvaralački kalibar Nine Romić od one je posebne, neuporedive sorte. Ne treba joj pomagati niti odmagati poređenjima. U njenom slučaju, sličnosti bi eventualno valjalo izvoditi iz drugih umetnosti. Iz likovnih, pošto su aranžmani njenih pesama toliko pikturalni i promišljeno ambijentalni. Iz pesničkih, budući da itekako ima ukletog lirskog romantizma u tamnom jezgru njenih stihova. Ili zbog njene naklonosti prema stihovima svoje majke Ružice, Mostarke koja je u devojaštvu pisala izvrsnu poeziju i srećom nije to zatajila od svoje talentovane kćeri.



Izrazito duhovno opismenjena, Nina Romić je stvaralački identitet gradila na stari način, poštujući drevni kodeks inicijacije, putovanja i saznanja. Pronašla je vodiča u Dunji Knebl koja ju je isprva upoznala s bogatom baštinom hrvatskog folklora i potom povela na hodočašće u čarobne, inspirativne predele tradicionalnog muzičkog izraza. Zato se danas u Nininom profilisanom autorskom repertoaru može zalomiti i poneka zagorska ili međumurska narodna tema. Zato će sutra Nina Romić i sama kao mentor nesebično pomoći nekom mladom autoru da valjano završi školu umetničkog zrevanja.
Nina je kraljevski beli krin u neprohodnoj šumi jalove replikantske muzike i potrošnih stihova koji su trajni koliko jedan hip. Nesumnjivo je najkompletnija kantautorka u svojoj zemlji. Njena univerzalnost leži u smeloj leguri suptilno udešene psihodelije, idiomske folk i bluz motivacije i odmerenog zavičajnog sevdaha u jednom sasvim inokosnom, nezaboravnom glasu. Ona je praktično još u životnom mladanju, a već je suvereno nadrasla svaki diktat spoljnih okolnosti u pogledu biranja dalje stvaralačke staze. Šta god da uzme za svoju izvođačku i autorsku budućnost, biće to samo njena odluka. Onaj koji je zarana stigao na cilj nema razloga da žuri i ne može da pogreši u izboru.

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…